Zašto kitimo jelku za Novu godinu?
Novogodišnji i božićni praznici su gotovo nezamislivi bez raskošno ukrašene jelke, ali iako to radimo svake godine, retko ko zna koja se simbolika krije iza ovog rituala.
Istorijska pozadina ovog rituala prilično je nejasna, te neki spisi navode da je reč o starom paganskom običaju Rimljana, koji su verovali da u jelama obitavaju duhovi iz šume. Zato su u novogodišnjoj noći darivali jelke, kako bi odobrovoljili duhove. Posle su počeli i da seku mlade jelke i da ih donose kući i tako je nastao ovaj običaj.
Pročitajte još:
* Možete li da se razbolite zbog nove veštačke jelke?
* VIDEO: Zanimljive ideje kako da ukrasite praznični astal
* Običaji i sujevreja za noćas i sutra: Evo šta morate da uradite
Druga teorija, pak, vezuje se za Isusa Hrista i njegovo rođenje, i njoj su najčeće skloni vernici. Naime, ispred pećine u kojoj je Hristos rođen rasla su tri drveta - bor, kedrovo drvo i jela. Kada je božji sin rođen, bor mu je podario šišarku, kedrvo drvo mirišljave bodlje, a jela nije imala šta da da. Nije imala plod, i zato je zaplakala. Anđeo s neba se smilovao i podario joj zvezdu, koju je jela zatim položila pred Isusa. Zbog toga se i danas često na vrh jelke stavlja upravo zvezda.
Što se same simbolike tiče, često se naglašava da zimzeleno drveće simbolizuje život - i daje nadu da će zima proći, da će ponovo stići topliji, prolećni dani.
Međutim, što se istorijskih činjenica tiče, poznato je da je pionir u kićenju jelki bila Nemačka. Tamo se u srednjem veku jelka kitila crvenim jabukama, dok je na samom zapadu zemlje jelka kićena kolačićima i svećama, simbolom Hrista kao večne svetlosti. Ritual se polako proširio po celoj Evropi.
Ipak, prva zabeležena novogodišnja jelka nije bila u Nemačkoj, a dva grada se i danas svađaju oko toga kojem pripada ta čast. Talin u Estoniji i Riga u Letoniji prvi su gradovi koji su baš za novogodišnje i božićne praznike imali okićene jelke - prvi 1441, a drugi 1510. godine.
Prvi ukrasi su bili jestivi, a legenda kaže da je staklene ukrase prvi napravio jedan nemački duvač stakla - bio je veoma siromašan i tužan što ne može da kupi jestive ukrase. Zato je rešio da, ne bi li obradovao svoju decu, ukrase napravi svojim rukama, onako kako najbolje zna - od stakla. Ukrasi su bili toliko zanimljivi da su oduševili sve i on se na kraju jako obogatio.
Stakleni ukrasi su se proširili po Evropi, a onda su stigli i do Amerike. Zahvaljujući Nemcima koji su stigli na prostore SAD-a, okićene su prve jelke u 17. veku. Azija se ovom trendu priključila u 19. veku, a što se Srbije tiče - stvari, očekivano, nisu baš tako jednostavne.
Iako je danas kod nas najnormalnija stvar da za Novu godinu kitimo jelku, ne tako davno ovo nije bio naš običaj. Kod nas se tradicionalno za Božić seče grana hrasta, takozvani badnjak, koji se unosi u kuću, a zatim i spaljuje. Jelke su masovno počele da se ukrašavaju tek pedesetih godina prošlog veka, a danas u većini domova oko praznika možete da vidite i badnjak i jelku.
