Srbin pokrenuo lavinu: Većina državnih himni su plagijati

Nekoliko državnih himni začuđujuće su slične drugim kompozicijama, što može da ukazuje to na to koliko je teško biti originalan ili da su kompozitori jednostavno skloni krađi.

Dušan Šestić jedan je od najnesrećnijih kompozitora na svetu. Kada je bio u teškoj finansijskoj situacji, 1998. godine, odlučio je da se prijavi na takmičenje za novu himnu BiH, koja je trebalo da pomogne razjedinjenoj državi da se ujedini nakon rata, piše BBC.

Šestić nije želeo da pobedi, već je tek bio nostalgično vezan za sećanja na nekadašnju Jugoslaviju, koja mu je više prirasla srcu nego nova država. Prijavio je kompoziciju i nadao se da će dospeti na drugo ili treće mesto, pokupiti neku malu nagradu i krenuti dalje.

Ali, on je pobedio i život mu se u potpunosti promenio. Budući da je srpske nacionalnosti, na domaćem terenu smatrao se izdajicom, dok su mu brojni Bošnjaci i Hrvati zamerali što je, nakon svega, Srbin napisao muziku koja je trebalo da simboliše novu državu.

Šestić se mučio da dođe do bilo kakvog posla, a 10 godina nakon prvobitnog uspeha pobedio je i u drugom takmičenju, tačnije onom na kojem se birao tekst himne. Tada su ustali i etnički motivisani političari koji su odbili da preuzmu njegov tekst, pa Šestić do danas nije primio nagradu u vrednosti od 15.000 evra.

Kao da to nije bila dovoljno neprijatna situacija, 2009. godine neko je došao do još jednog otkrića. Naime, ispostavilo se da Šestićeva himna neverovatno liči na kompoziciju koja otvara film “Animal House” iz 1978. godine.

Neki su istog trena zatražili da se Šestićeva himna odbaci, a on je optužen za plagijat. Jedan list navodno je čak pronašao porodicu kompozitora koji je komponovao muziku za film, i pokušao da nagovori članove da tuže Šestića, koji je u međuvremenu morao i javno, na televiziji, da se brani od brojnih napada.

- Povredili su me naslovi. Nisam čuo za ovaj film, ali poslušao sam muziku i iznenadio se. Razmišljao sam mnogo o svemu i zaključio da sam možda kao mladić gledao taj film ili čuo muziku iz njega i ona je jednostavno nekako ostala 'zaglavljena' u nekom ćošku mojeg mozga. To je i te kako moguće, ali nikako ne mogu da kažem da je reč o plagijatu - izjavio je Šestić koji danas živi u Banja Luci.

Ali, on je isto tako ukazao na neke razlike između dve kompozicije.

- Nisu svi u ovoj državi lopovi niti korumpirani. Da sam takav, bio bih političar i prošao bih mnogo bolje u životu - dodao je Dušan.

Dugi niz plagijata među himnama

Zanimljivo je da njegov slučaj nije jedini ovakav u svetu, jer je veći broj himni u neko vreme bio nazvan plagijatom.

Na primer, himnu Urugvaja napisao je 1846. godine Francisko Hoze Debali. Reč je o jednoj od najuzbudljivijih himni na svetu, koja zvuči kao mini opera, ali njena glavna tema identična je fragmentu iz Donizetijeve opere “Lukrecija Bordžija”.

Postoje dokazi da je Debali mogao da čuje operu nekoliko godina pre nego što je komponovao himnu, jer su delovi izvedeni 1841. godine, a mogao je da je čuje i u Italiji, pre selidbe.

Ali, njegovi poklonici tvrdili su da opera i himna dele svega devet nota i da se pojavljuju u četvrtini dvosatne opere, pa je vrlo lako moguće da je reč o slučajnosti.

Iste optužbe pretrpela je argentinska himna, koja je optužena za sličnost sa delom Klementija, dok je Enoh Sontoga, muškarac koji stoji iza “Nkosi Sikelel' iAfrica”, himne Južnoafričke Republike, često optuživan da je svoju melodiju ukrao iz Aberistuita, velškog kompozitora Džozefa Perija.

Čak je čuvena nacionalna himna Velike Birtanije “Bože, čuvaj kraljicu” (“God Save the Queen”) sa početka 19. veka nastala na osnovu starije kompozicije koja je oživljena 1745. godine.

Melodija je uskoro bila u upotrebi u Danskoj, Švajcarskoj, Nemačkoj i Rusiji, a jedno vreme predstavljala je i himnu Havajskog kraljevstva – ljudi su jednostavno preuzeli muziku i samo promenili reči.

Vremenom je većina država shvatila da je važno imati svoju melodiju, ali jedna od njih uporno je odbijala da to učini – Lihtenštajn. Čak i danas može se čuti kako ljudi pevaju “Iznad mlade Rajne” (“Oben am Jungen Rhein”), bez pomisli na to da bi neko od Britanaca komotno mogao da se pridruži, samo sa drugačijim rečima.

“Ovde je toliko dugo popularna, da nikome nikad nije palo na pamet da to promeni”, izjavio je jednom prilikom Hans-Adam Drugi, knez Lihtenštajna.

“A Velika Britanija je dobro društvo. Odlično, rekao bih”, zaključio je knez.