Ispovest Beograđanina koji živi sa dve žene: Ovako bi trebalo da živi svaki Srbin!
Večita dilema s kojom se muškarci susreću – kako biti veran jednoj ženi?
Onoj, koja sirota od pamtiveka mozga da li je muška potreba za time da istovremeno živi s jednom, spava s drugom, a očijuka s trećom, ono zbog čega od braka beži “kao đavo od krsta”?
– Ma, nemam ti ja problema s ženama. Obe me slušaju ko Boga! – počinje priču za Telegraf 42-godišnji Stevan K. iz Batajnice koji, kaže, već 12 godina uživa u malom privatnom raju s dve žene!
Da, dobro ste čuli, ovaj trgovac sredio je sebi život “kao bombonu” i pobornik je ideje da bi svaki Srbin trebalo da ima život poput njegovog?!
– Ne znam kako to da vam objasnim. Otkad mi se u 12-oj prvi put ozbiljno svidelo žensko, znao sam da neću biti u stanju da u grob legnem samo s jednom ženom..Razumeš, šta hoću da kažem – priča Stevan povlačeći prvi dim za trpezarijskim stolom u prilično imućno nameštenoj dnevnoj sobi.
– Vidiš ovo moje dvorište, ona kola tamo? To ti je moj svet i kad ga vidiš odmah ti je jasno da imam para i da mi se može. Pa, i onaj moj komšija Božidar bi isto živeo kao ja, da ima para. A on golja, nema pas za šta da ga ujede. Teško da i s onom jednom ženom može da izađe na kraj, a kamoli s dve. Moja Rada i Snežana nema za šta da se bune. Tako ti je to kod nas koji “znamo znanje” – samouveren je Steva pripovedajući nam lagano gde je i kako sreo svoje, kako ih zove, “dve jabuke”.
– Prvo sam sreo Radu. Otac je doveo u moju radnju, pre 12 godina. Bože, kao da je juče bilo. Imala je 18, poštena devojka. Ma, niko na svetu ne bi poželeo bolju. Odmah je počela da živi kod mene. Kako sam se s njom “srodio” nismo se razdvajali. Bili smo ti “kao šipka i bubanj” – seća se sa setom Stevan onog vremena.
Naše: “Pa, šta je onda pošlo po zlu”? uz ljubopitljivi dodatak – što nije odmah oženio Radu, Stevan dočekuje s priličnim negodovanjem.
– Kako to misliš – šta je pošlo po zlu? Pa, ništa. Nisam je oženio, jer nisam hteo da joj ulivam lažnu nadu. Od početka je znala da neću moći da joj budem veran. Takvog me majka rodila. Takav mi je i deda po ocu bio. A ni Rada se nije bunila. Sve sam joj dao! Živela je kao kraljica!
Svega šest meseci kasnije u kuću je stigla Snežana.
– Ih, moja Sneža. Nju je Rada dovela. U stvari, ona je kriva – priča Steva šeretski.
– Njih dve su se znale preko nekog zajedničkog druga. Došla nam u kuću na kafu, a ostala s nama 12 godina – priča ovaj Beograđanin napominjući da u početku nije sve išlo kao po loju.
Rada se, saznajemo, malo bunila, ali je “popustila pod pritiskom”.
– Rekao sam Radi da je bolje ovako. Tako će uvek biti sigurna u moju ljubav i znaće da je nikad neću varati. Mislim da su je ove moje reči raskravile. A, iskreno mislim i da joj se svidelo što nisam izabrao neku mnogo mlađu. Sneža je tu, koju godinu gore-dole… Ma, to ti je bre ljubav! Puca na sve strane.
Harmoničan odnos sa obe žene
Stevan, priznaje, ima prilično harmoničan odnos sa svoje dve žene, ne namarava nikada da stane pred matičara, a za obe navodi da na kraju dana “legnu zadovoljne u krevet”… Doduše, nikada istovremeno obe – u Stevanov!
– Pa, nismo mi neki perverznjaci! Ne mogu sad ovako o tome – smeška se bezobrazno Steva i nastavlja:
– Imamo mi svoj “raspored”. Kad mi se malo više “onako živi” s Radom, Sneža izađe iz kuće… Zna ona kako da nas ostavi same. Isto tako i Rada uradi. Navikli smo se nekako. A da vam ne pričam kako mi sve blista pored dve žene. Rada bolje kuva, Sneža pegla “ko profesionalac” i pedantna je do zla boga… Pođe mi voda na usta kad se setim Radinih sarmica…
Dece, prema Stevinim rečima, kako stvari stoje, “nema ni na vidiku”.
– Odrekli smo se toga… Za sada. To je naša zajednička stvar! U stvari, dogovor – priča iskreno ovaj “formalni momak” objašnjavajući nam do detalja šta o “srećnoj porodici” misle komšije.
– Nije to njihova stvar! Da imaju para koliko i ja, i oni bi isto radili. Važno je da ženama obezbediš život kakav im treba i kakav zaslužuju… Moje dve jabuke nema šta nemaju. Nema te haljine, minđuša, ogrlica, cipela za kojima bi zaplakale. Sve dobiju – i to na zlatnom tanjiru! Dok je tako voleće me, a pravo da vam kažem, voleću i ja njih! Šta ću, takav sam. Takvog me majka rodila. Ne kažu džabe, “ko umije, njemu dvije” – završava priču s nama Steva ispraćajući nas polako “na put”.
U prolazu nam se učinilo da neko viri iza zavese u prizemlju susedne zgrade… Da, možda nam se, ipak, samo učinilo.
Jednog pitanja, međutim, nikako da se ratosiljamo: “Da li je poštenije živeti ovako s dve nevenčane supruge ili biti u braku s jednom, a švrljati s drugom”?
I, naposletku, treba li, kako kaže Stevan, svaki Srbin da živi kao on?
