Bez "opela" ni u grob
Selo Pilatovići kod Požege poznato je po vrednim poljoprivrednicima, ali i po 82-godišnjem Ljubinku Markićeviću, zaljubljeniku u tehniku, koji je tokom života zaradio nadimak Ljubo Sajdžija.
Pod nadstrešnicom njegovog seoskog domaćinstva uz ubranu letinu nalazi se motor švajcarske proizvodnje iz 1930. godine, dreš težak 40 tovara, centrifuga za ceđenje meda iz predratnog perioda, traktor iz 1957. godine, ford iz 1953. godine, giplarica za vršenje pšenice koja je retkost u seoskim domaćinstvima, kosačica i još mnogo toga, sasvim dovoljno za seoski muzej tehnike. Sve su mašine u ispravnom stanju, izuzev forda koji Ljubo Sajdžija još popravlja i podmazuje.
Za motor sakoš, koji je od Ljuba Sajdžije stariji dve godine, interesovali su se mnogi. Dolazili su u Pilatoviće, nisu pitali za cenu, a Ljubo ga je stavio na ražanj pa ga uz pomoć vode okreće i o prodaji svog ljubimca i ne pomišlja. Motor i opel kao prva motorna vozila u selu našli su mesto na njegovom nadgrobnom spomeniku koji je podigao sam sebi, jer se nije ženio i nema dece.
Neostvareni muzejPored sajdžijskog zanata i nemerljive ljubavi ka motorima i putničkim vozilima majstor Ljubo je radio kao električar, vodoinstalater. Rečju, sve što je napravljeno od gvožđa mamilo ga je magičnom privlačnošću.
|
- Zbog motora su dolazili Poljaci, jedan naš čovek iz Švajcarske. Nudili su mi puno para, ali njihove ponude me nisu zanimale. Posle kratkotrajne priče i razgledanja motora sve se završilo na fotografisanju. Motor sakoš su napravili Švajcarci za potrebe francuske vojske. Kupio sam ga od jednog Ariljca 1960. godine. Ima 420 kubika, sav pogon mu je na lance, ni sam ne znam koliko je hiljada kilometara prešao. Vozačku dozvolu imam 50 godina, nikada nisam napravio udes. Godine su me stigle, više ga ne vozim, ali motor nisam mogao da prodam. On nije brz kao ovi današnji, a kad bih vozio ove nove i brže, verovatno bih se negde zalepio. Motor sam vozio sve do 1965. godine kada se Morava izlila i poplavila mi kuću i motor. Posle poplave uradio sam remont i opet ga vozio dok nisam kupio olimpiju. Jedne godine zaboravim da ga registrujem pa sam od policije dobio obaveštenje da moram da platim kaznu u iznosu od 6.000 dinara zato što nisam vratio tablice. Sada ja vozim njega preko ražnja, dosta je on vozio mene - priča s osmehom Ljubo.
Za tehniku se stari majstor zainteresovao još kao dečak. Pravio je sanke, sličuge, trotinete... Za vreme rata je tri puške skratio i bio je naoružan do zuba. Otac Radomir - Rade bio je samouki sajdžija. Mušterije su dolazile kod njega iz Požege i okolnih sela pa su njegovi sinovi Cole i Ljubo nastavili očevim stopama. U Požegi su obojica otvorili sajdžijske radnje. Konkurencija je bila bratska, svako je imao svoj deo zanatskog kolača, pa se Ljubo svih 25 godina, koliko je bio sajdžija, nije odvajao od poljoprivrede. Iako je ušao u devetu deceniju života Ljubo ima desetak ovaca, a na njivi mu nije nikao korov, zasadio je pšenicu i kukuruz.
- Uz mašine sam proveo život. Svaki čas nešto popravim, podmažem, pogledam da nešto nije zarđalo. Zbog toga sam ih i stavio na nadgrobni spomenik. To je zbog prevelike ljubavi, ali i zbog činjenice da su to bile prve mašine u mom selu. To što su naslikane na spomeniku različito se komentariše, ali ja sam to morao da uradim. A što se nekima ne sviđa ili samo pričaju da im se ne sviđa, mene ne zanima posebno. S njima sam živeo pa neka ih sa mnom na nadgrobnom spomeniku - zaključio je naš sagovornik.
