Kako žive irvasi kad ne vuku Deda Mraza?
Irvasi nacrtani na božićnim čestkama i u filmovima širom sveta - u ovo doba godine galopiraju vukući sanke sa Deda Mrazom, ali na severnom rubu Evrope, oni su deo svakodnevnog života tokom cele godine - lutaju poljima Laponije, domovine starosedelaca, Laponaca.
Laponci ili Sami su nomadski narod koji živi na severu Norveške, Švedske, Finske i na severozapadu Rusije. Danas mali broj Laponaca živi na tradicionalan način, pošto su se mnogi otišli u gradove zbog školovanja i zaposlenja. Irvasi su morali da ostanu.
Pravi irvasi, naravno, ne mogu da lete, ali veoma brzomogu da pređu velike razdaljine. Oni su jedinstveni po tome kako su se prilagodili da prežive surovu zimu u Laponiji. Dlake njihove grive su šuplje, pa vazduh stvara izolaciju, a krzno im je stvarno debelo. To je razlog što Laponci uvek prave odeću od njihovog krzna.
Ova životinja ima veća kopita od losa ili jelena, a kada je sneg dubok, još ih rašire i na taj način zaustavljaju propadanje.
Irvasi menjaju boju očiju između leta i zime kako bi se prilagodili promenjivom nivou svetlosti na dalekom severu. Oči irvasa su žuto-zelene leti, a tamno plave zimi. Plava boja tokom najmračnijih meseci godine pomaže da se rasprši više dolazne svetlosti, a rezultat toga je bolji vid.
Meso irvasa je veoma popularno širom Laponije. U Finskoj je potražnja velika, pa se uvozi iz Rusije. Finski Sami koriste sve delove irvasa, praveći od njih kobasice, ali i druga jela uz koja služe pire krompir i "lingonberi" džem. Specijalitet je dimnjeno meso sa sosom od crne ribizle i laponskim sirom.
U popularnoj kulturi, irvasi su napoznatiji po priči od Deda Mrazu, koga na sankama vuče osam letećih irvasa, kako bi na Badnje veče podelio poklone deci širom sveta. Takav scenario prvi put je opisan 1820. godine u knjizi Amerikanca Klementa Klarka Mura. Više od 100 godina kasnije američki pisac Robert L. Mej dodao je irvasa Rudolfa sa crvenim nosom, koji ih predvodi.
