Da li znate šta (ko) su "ale"?
Među Srbima žive, pored dosta drugih demona, i oni koji upravljaju vetrovima i nepogodama, i svuda se nazivaju ale, osim u jugoistočnim srpskim krajevima, gde ih zovu lamija ili lamnja. Ala je turskog, a lamija grčkog porekla.
Ale se pojavljuju u gradonosnim oblacima ili vode te oblake, izvaljuju drveće iz korena i uništavaju sav berićet na selu, pa zato Vuk Karadžić kaže "Bori se kao ala sa berićetom: kad vodi oblake pa hoće ljetinu da pobije gradom".
U narodnim pričama ala je demon ledenog severnog vetra, ala severac.
Ala nema lik prema kome bi se prepoznavala. Ona iz oblaka "samo rep spusti, a glavu u oblak sakrije", ili se zamišlja kao "nekakvo crno i strašno biće u vidu vetra", ili kao neka "velika i gruba zmijurina sa velikim krilima". Može da vodi oblake i kao džinovski orao. Na njenom pustošnom putu zaustavljaju je zmajevi, koji su sa njom u neprekidnoj borbi, a bije se i sa orlovima. Nije retkost ni da se ale pobiju među sobom.
Alu ljudi često zamišljaju i sa glavom konja, a telom zmije. Ponekad ima tri glave, i baš takvu je u okolini Golupca pronašao i savladao jedan od najvećih srpskih junaka Miloš Obilić.
Prema narodnim shvatanjima, ala guta berićet ljudski u ogromnim količinama. Samo u jedno njeno uvo može da stane po šest hiljada oka grožđa. Njena proždljivost i nesitost su ušle i u izreke i poslovice: "Alo nesita, ždere kao hala, kad ko naglo jede", primećuje Vuk Karadžić.
U svojoj pohlepi ala ne bira, pa joj je naročito stalo do ljudskog mesa, i to mladog,
Ala kriva za pomračenje suncaKada je jednom bivolica otelila bivolče koje je zapravo bilo ala, ono je htelo odmah sopstvenu majku da proguta. Ista takva je i grčka lamija, koja od silne gladi jede sunčeve zrake, i otuda nastaje pomračenje sunca. |
pa se od nje moraju čuvati mala deca, a naročito novorođenčad. U evropskom srednjem veku su veoma raširene bile priče o ženskom demonu koji grabi decu i koga najzad neki svetac, obično sveti Sisinije natera da decu izbljuje i vrati roditeljima.
Neki muškarci i žene mogu da se pretvore u alu, i to onda kada njihova duša preuzme prirodu ovog demona. Dok njihova duša vodi oblake i uništava letinu, njihovo telo spava, i, šta god da se desi duši kada iz tela izađe, na primer, rane koje bude dobila u borbi sa neprijateljima, to će se desiti i dušinom telu. Takvi ljudi se zovu aloviti, i veruje se da su to oni, koji su oboleli od epilepsije. Alovit čovek se u pripovetkama opisuje kao suvonjav, sa belom bradom i dugačkim noktima
