Tamjan i so protiv vampira

U jednom od najstarijih banatskih sela Radojevu, nekadašnjoj Klariji, nedaleko od Zrenjanina, približavanje Usksa žitelji dočekuju sa strahom. Još od starih vremena veruje se da se u to vreme budi čuveni radojevački vampir Miloš. Prve nedelje uskršnjeg posta ljudi u sumrak ulaze u kuće i gase lampe. Na prozore i vrata stavljaju beli luk, a u odeću i košulje zašivaju tamjan.

Staro groblje u Klariji

Stari su govorili da je to jedina zaštita od vampira i dodolčića, koji noću prolaze ulicama i prave veliku buku. Ako u vreme posta neko kojim slučajem umre, iz kuće se izbacuje sva voda, a ukoliko pogrebna povorka prođe pored nečije kuće, na sud sa vodom postavlja se nož, da ih štiti od zlih sila.

U kući se posude sa vodom i slanik drže punih 40 dana posle smrti, posetioci kada ulaze u toj posudi peru ruke, a onda sole dlanove. Ne bi li se zaštitili od duhova i vampira.

Čuven i u Beču

Vampir Miloš, kojem se ne zna prezime, za života je važio za neku vrstu vrača. Navodno je imao pticu koju je naučio da govori i pripitomljenog vuka, čime je potvrđivao svoje magične moći. Priče o njemu podgrejane su nedavno, nakon što su o radojevačkom Milošu otkriveni zapisi u Istorijskom arhivu u Beču. Reč je o zvaničnom izveštaju koji je carskom vojnom odseku u Beogradu, oktobra 1732. godine predao major saniteta Jožef Faredi Tamarski.

Jula 1732. godine, Tamarski je po naređenju princa od Virtemberga poslat u Radojevo, tadašnju Peterdu, da ispita smrt 11 meštana koji su umrli u januaru i februaru te godine. Meštani su, naime, tvrdili da ih je sve ubio Miloš. O tome u svojoj monografiji "Radojevo u Banatu" piše i profesor Nebojša Faranov, Radojevčanin koji živi u Srpskoj Crnji. On je upravnik Narodne srpske biblioteke "Đura Jakšić" u tom selu i pasionirani istraživač i pisac knjiga o prošlosti Banata.

Prema njegovim rečima, major Tamarski je po dolasku u Radojevo najpre pokušao da ubedi meštane da vampiri ne postoje, međutim, posle nekoliko rasprava i na uporne zahteve meštana, šalje dopis carskom vojnom odseku u Beogradu u kome kaže: "Treba ga otkopati iako je od njegove smrti prošlo 15 meseci".

- Kada su uklonili zemlju i podigli drvenu ploču koja je pokrivala mrtvaca, Milošev leš je izgledao potpuno netaknut. Međutim, oči su mu bile širom otvorene, uprkos činjenici da mu ih je žena zatvorila nakon smrti. Tanak mlaz krvi mu se polako, ali konstantno slivao iz usta. Krvi je bilo i na drvenoj ploči ispod leša, a i na zemlji ispod ploče. Pošto su to meštani zahtevali, Faredi Tamarski je naredio da se leš probode kocem. Zatim je iz straha da će narod opet iskopati vampira po njegovom odlasku, naredio da se leš prelije ugašenim krečom pre nego što se ponovo zatrpa grob - navodi Faranov.

Kad su otkopali i onih 11 misteriozno preminulih, ispostavilo se da su još tri leša izgledala slično, što je za narod, ali i za Tamarskog značilo da ih je Miloš zaista povukao za sobom i učinio ih vampirima. Dva leša su bila vrlo dobro očuvana, a ruke i noge su bile ukočene i nisu se mogle pomerati. Poslednja žrtva, žena, izgledala je kao da spava. Udovi su joj bili savršeno pokretljivi. Faredi Tamarski je izjavio da mu ova tri leša izgledaju dovoljno sumnjivo, pa je dozvolio meštanima da i sa njima urade isto što i sa prvim vampirom.

- Na saslušanju rođaka žrtava, tadašnji doktor je saznao da su uglavnom umrli u roku od šest do 10 dana, jednostavno kopneći. Noću su imali strašne košmare, a par njih imalo je plavkaste belege na vratu - navodi Faranov.

Otkopavanje leševa

Još jedan spis iz knjiga bečkih učenjaka kaže da su u Banatu, početkom 18. veka, postojali običaji da se svaki pokojnik nakon sahranjivanja ponovo otkopa i vrati u zemlju kako bi se sprečilo da se povampiri. Etnolozi koji su se bavili ovim fenomenom, nikada nisu odgovorili na pitanje da li je to bio relikt paganskih običaja, ili nekog lokalnog kulta. Novinar, publicista i hroničar banatskih prostora, Slavko Popov, kaže da se Radojevo pominje i u knjizi francuskog autora Roberta Ambelaina "Le vampirisme - de la Legende au reel" izdatoj 1977. godine u Parizu, u ediciji Roberta la Fonta. Tako je ovo banatsko seoce ušlo je u svetsku literaturu po misterijama i do danas neverovatnim slučajevima vampirizma u svetu.

Da je ovo selo od davnina poznato kao mesto koje pohode vampiri i veštice, svedoči i danas najstariji žitelj ovog sela.

- Priče o vampirima slušao sam od malih nogu. Govorilo se po selu da su ljudi ranije otkopavali grobove mrtvih i da su posmatrali da li je mrtvac promenio položaj! Ako bi ga našli u drugačijem položaju nego kad su ga zakopali, to je bio siguran znak da se nešto loše dešava. Onda bi njegovo telo proboli kocem, a potom ponovo zatrpali. Stari su nam često govorili da ne izlazimo napolje da nas ne bi ugrabio vampir - kaže Milan.

Prema njegovim rečima, priče o vampirima po selu širili su i Rumuni, koji su dolazili u ovo pogranično mesto. Te priče se, međutim, nisu dugo zadržavale. Ostala su kazivanja o dodolčićima, koji su zamenili vampire. A Zoran Ilijin, predsednik mesne zajednice Radojevo koga zovu seoskim knezom, kaže da je od straha od vampira, u Radojevu još jači strah od veštica i vračara.

- To traje već decenijama i prenosi se sa generacije na generaciju. Sećam se da su do pre 10 godina u mestu postojale dve kuće koje su svi obilazili. U njima su živele dve stare žene, a za Radojevčane one su bile veštice koje mogu da nanesu zlo - kaže Ilijin.

Seoski knez kaže i da je zajedno sa žiteljima ozbiljno razmišljao da od ovog fenomena naprave turistički bum, kao što su to učinili Rumuni sa grofom Drakulom. Ali, sve se završilo samo na ideji. Ovo selo nema novca da unovči strah od Miloša.