Čovek koji tvrdi da bi mogao da vas vrati iz mrtvih
Sem Parnija, načelnik Odeljenja intenzivne nege u Univerzitetskoj bolnici “Stoni Bruk” u Njujorku, smatra da bi primenom savremenijih tehnika reanimacije mnogi životi mogli biti spaseni.
Ako biste kao pacijent u njegovoj bolnici imali prekid rada srca, vaše šanse da budete vraćeni iz mrtvih iznosile bi 33 odsto. U prosečnoj američkoj bolnici, taj procenat bi bio znatno manji (oko 16), koliko bi iznosio i u Britaniji (ili čak manje).
Primenjujući metodu ekstrapolacije (proširivanje zakonitosti ili zaključaka ustanovljenih za jedno područje, na šire, još neispitano, područje), on je zaključio da bi relativno jeftini i jednostavni postupci, koje on koristi za obnavljanje vitalnih funkcija, mogli da spasu život 40.000 Amerikanaca i oko 10.000 Britanaca godišnje.
Zbog toga ne iznenađuje što je ovaj lekar, koji se prvo obučavao u Velikoj Britaniji, da bi se 2005. preselio u SAD, frustriran što medicinski establišment odbija da uzme u obzir ove brojke. U nadi da će pobuditi šire interesovanje, napisao je knjigu pod nazivom "Lazarov efekat".
On postavlja pitanje šta se tačno dešava sa pacijentom, njegovom ličnošću i pamćenjem - Parnija to naziva "dušom" - dok leži mrtav, nekoliko sati pre nego što će biti vraćen u život?
- Uveren sam da svako ko umre od nečega što može da se ‘popravi’ danas više ne bi trebalo da umre. Činjenica je da je srčani udar, sam po sebi, problem koji se prilično lako rešava. Ako u tom trenutku reagujete na pravi način, otvorićete srce, otkloniti ugrušak, ugraditi stent i srce će u većini slučajeva ponovo proraditi. Isto je sa infekcijama, zapaljenjem pluća i slično. Ako čovek ne reaguje pravovremeno na antibiotike, mogli bismo da ga zadržimo izvesno vreme (nakon smrti), sve dok ne počne da reaguje - objašnjava on.
Parnijino uverenje zasnovano je na njegovom dvadestogodišnjem iskustvu u radu sa pacijentima na granici života i smrti, naročito u poslednjih pet godina, kada su ostvarena najveća dostignuća u oblasti reanimacije.
Reč je o drastičnom hlađenju tela, kako bi se usporilo propadanje neurona i snabdevanju mozga kiseonikom - tehnikama koje još uvek nisu prihvaćene u praksi. Parnija to želi da promeni. Klasična kardiopulmonalna reanimacija (CPR), smatra on, procedura je čija uspešnost umnogome zavisi od sreće.
- Većina lekara primenjuje CPR 20 minuta, a zatim prekida masažu srca. Odluka da se prekine je potpuno proizvoljna i zasnovana na instinktivnom osećanju da će posle tog perioda nastupiti oštećenje mozga, te da bi pacijent, ako i bude vraćen u život, samo vegetirao. Ali ako znate šta se sve dešava u mozgu tokom tog perioda, što je danas moguće, onda se ta mogućnost smanjuje. Brojna istraživanja pokazuju da se uz primenu više tehnika oživljavanja istovremeno, stopa preživelih udvostručuje i što je još važnije, pacijenti vraćaju u život bez oštećenja mozga - kaže on.
U Parnijinom idealnom svetu, način na koji će se ljudi oživljavati, biće utemeljen na shvatanju da su mašine uspešnije u CPR nego lekari. Prvo treba ohladiti telo, kako bi se očuvale moždane ćelije. Istovremeno, veoma je važno održati nivo kiseonika u krvi.
U Japanu, ovo je postala uobičajena praksa u urgentnim centrima. Primenom tehnike nazvanane ECMO, krv pokojnika se izvlači iz tela, ubacuje u aparat ECMO za obogaćivanje kiseonikom i zatim vraća u telo. Na taj način se kupuje vreme neophodno za rešavanje problema koji je izazvao smrt.
To znači da se vreme smrti može produžiti za više sati, a da ishod ipak bude pozitivan.
- Jedna devojčica u Japanu bila je mrtva duže od tri sata, a reanimirali su je šest sati. Nakon toga, nastavila je da živi normalno, a koliko mi je poznato, nedavno se porodila - kaže Parnija.
