Uspomena koju nećete zaboraviti
Bez ljubavi nema života. Ili - ljubav je život, sve ostalo je samo bitisanje. Bilo kako bilo, svako od nas pamti najlepše trenutke koji se urežu u pamćenje toliko duboko da nikada ne izbelede. Lepe stvari ne biraju datum, ali sigurno je da među nama ima i onih kojima se najbolje u životu dogodilo upravo na Dan zaljubljenih ili na Svetog Trifuna, kako vam drago.
Pišite nam o svojim uspomenama na te lepe trenutke, podelite ih sa nama i osvojite lepu knjigu. Može to da bude nešto što ćete pamtiti do kraja života, SMS poruka koja vas je oborila s nogu, pesma, izjava ljubavi, nešto šašavo i neponovljivo. Bukvalno sve... Jedini uslov je da to što nam napišete bude i nama dovoljno "jako", dirljivo i lepo.
Naša adresa je redakcija@vesti-online.com. Pažljivo ćemo pročitati sva pisma, a najbolja ćemo objavljivati na sajtu da ih vide svi.
U nedelju 14. februara, tačno u podne, odabraćemo tri najbolje priče i nagraditi ih knjigama koje nam poklanja izdavačka kuća "Laguna".
Ema Darvin
MATEMATIKA LJUBAVI
Pripovedanje od kojeg zastaje dah prati isprepletane priče o radoznaloj, promiskuitetnoj petnaestogodišnjoj Ani Ver, za vreme njenog boravka i sazrevanja na selu u Engleskoj 1976. godine; i ranjenog vojnika iz devetnaestog veka, Stivena Ferharsta, koji pokušava da uz pomoć saosećajne i izuzetne žene zaboravi događaje sa Vaterloa i povrati nadu u život. Ana i Stiven žive u različitim epohama, ona u ciničnom dobu, a Ferharst u vremenu kada hrabar vojnik može bez stida da napiše prelepe reči poput: „Dok se ovako savršeno volimo, i ma koliko dugo živeli ne bismo mogli poželeti ništa više.“
Snažan i inteligentan roman koji izvanredno dočarava strahote rata, bol gubitka, vrelinu strasti i bezgraničnu snagu ljubavi i koji će sa sigurnošću opčiniti čitaoca.
Ivana Kuzmanović
AMOR PORTEÑO
„Kušala je strah, krivicu, grižnju savesti, ljubomoru, strast, čežnju, nemoć, bes i patnju, a kada je odlučila da zaroni i pošla kod njega spremna da potone, dogodila joj se spoznaja. Više nije bila posmatrač: postala je deo iskustva, učesnik iskušenja koje se naziva preljuba.. Nije bilo potrebno da se delo ostvari. Bio je dovoljan njen pristanak. U tom pristanku da se prepusti i izgubi kontrolu, začeta je njena zrelost.
Mudrost i znanje nisu privilegija nevinih i čednih. Sazrevamo tek kada smo kadri da budemo i spolja i unutra, a naša vrlina је prava samo ako nismo njeni robovi.“
Marisa de los Santos
LJUBAV JE UŠETALA
Kada Martin Grejs ušeta u popularan kafe u Filadelfiji koji vodi Kornelija Braun, život joj se zauvek menja. Ni ne sluti da je njena nova ljubav samo vesnik velikih promena koje slede. U međuvremenu, na drugom kraju grada, jedanaestogodišnja Kler Hobs – koju je napustila nestalna majka – kreće u potragu za izgubljenim ocem. Prilikom susreta u kafeu, njen put se ukršta sa Kornelijinim i one sklapaju nemoguće prijateljstvo koje ih vodi kroz nepredvidljive struje ljubavi i života. Prizivanjem scena iz filmskih klasika kojima se osvetljava tajanstvenost i čudo ljubavi u svim pojavnim oblicima, Ljubav je ušetala je nadahnuti roman očaravajućeg književnog glasa.
KANDIDATI ZA NAGRADU:
1. Nataša Topaloski
Svaki put kad pomislim na tebe u svoje srce ucrtam po jednu zvezdu. Znaš li koliko ih imam do sad?
Imam sopstveno nebo.
2. Ljiljana Milovanov
Kupila sam ljubav
Dani su bili dugi i tužni, ja sam bila sama i pusta,
i sve je izgledalo da nema nigde nicega.
I onda sam slucajno ušla u prodavnicu i otkrila da se u njoj prodaje ljubav.
Sve je vrvelo od ljubavi, kipelo i razlivalo se na hiljadu strana
a vazduh je bio okupan duginim bojama koje su grejale srce.
Nisam znala na koju stranu da se okrenem ,
gde da pogledam.
Cinilo mi se kao da sam slepa i gledam nekim tudjim očima,
dok nisam osetila topao dodir na ruci.
Neka struja mi je proletela mozgom, toplota krilima sakrila moje telo
i osetila sam se nekako drugacije.
Okrenula sam se da vidim šta je to i videla
da me je dodirnula cista i nevina ljubav
kao u deteta.
Pogledala me je krupnim crnim očima
spustila stidljivo trepavice i šapnula_
ja sam tvoja ljubav, ne ostavljaj me.
I tako sam kupila ljubav.
Kupila sam joj divan kristalni zamak, kupila sam joj
nov krevet za odmor, bistru vodu
da se osveži i dovoljno hrane da jede.
Odnela sam je kuci i stavila na najlepšu policu, diveci se kako nije bila skupa
i hraneci se njome iz dana u dan.
Prvo je bila malo divlja i nije htela baš sve da mi da.
Kada nisam bila dobra znala je i da me opece, da se ljuti,
i da nece da me pogleda.
Ali ja sam bila uporna da joj pokažem ko je gazda.
Šta je mogla više hteti?
Polako je popuštala a ja sam se polako navikavala
da je posedujem.
Postalo mi je normalno da je tu. Uzimala sam je da se poigram,
kada se meni htelo,
cistila sam joj zamak kada sam imala vremena,
ponekad i zaboravivši da je tu.
A ona je nemo cutala i cekala da dodjem.
Bilo kada i bilo kako bilo je dobro, radovala se kao kuce
kad legne na ledja da ga pomazite i bila je srecna.
Jer kakva može biti ljubav nego takva,
vremenom se navikne na sve.
Jednom mi se ucinilo da je bolesna.
Setila sam se nje.
Odvela sam je kod doktora a ona je
od srece ozdravila.
A onda sam se opet navikla da je tu i sve je bilo isto.
pre neki dan sam odlucila da joj kupim zlatan kavez.
Zar to nije lepo?Pa to je nova kuca
za nju.
Ali kad sam je stavila tamo a ona shvatila da je kavezu, poludela je.
Skakala je, udarala celim telom o vrata pokušavajuci
da izadje i ranjavala se do bola.
Mislila sam, umorice se i prestati.
I tako je bilo.
Mirno sam zaspala.
Sutradan sam je pronašla polumrtvu u kavezu.
Dugo mi je lizala ruku a iza izranjavanog jezika
ostajao je krvavi trag na mojoj duši.
Bila je tako hladna i tužna.
Jedva me pogledala toplim crnim ocima i znala sam da želi
da je vratim u kavez i ostavim samu.
Nekoliko puta je tužno uzdahnula i... izdahnula.
Sahranila sam je
izmedju dve bele breze
gde je nmedju listovima zasvirala melodiju tuge.
Breza je zaplakala a ja sam otišla.
Ostala sam opet sama a prodavnicu ne mogu da pronadjem.
Tako sam je jevtino kupila, lako izgubila a skupo prodala.
Odnela je moje srce sa sobom.
3. Milan Šajinović
PRIJATELJ SA FACEBOOK-a
Slusam svi pricaju o nekom “facebook”-u…
Kazem sebi da necu tamo da se vidjam i caskam sa drustvom ali ubedise me ovi malo dalji (mislim kilometrima). Pa, kada pogledam i nije tako lose iscaskati se za DZ.
Kazu ljudi: “bogat je onaj koji ima bar jednog (pravog) prijatelja!” A ja se zapitam:- “koliko li su “bogati “ oni sa 500, 600…1000 prijatelja?!”
Ne znam kako ali i kod mene nasao se jedan nepoznat “prijatelj”(sta je to u odnosu na mnoge koji imaju vise tih nepoznaih nego poznatih) i to sam mu cak ja poslala zahtev.
Ma, shvatam ja sebe! Dva meseca vec kako ne izlazim (po kaficima), sve se svelo na posao-kuca-posao ( facebook u slobodno vreme a tek ako imam nesanicu-eto zanimacije…)krug drustva sve manji, zene se, udaju, sve manje slobodnog vremena a i para (porodica na prvom mestu-ispravno) … I dok sam sebi davala vremena posle tamo neke duze veze, nisam ni primetila kojom brzinom raste ova izopacenost kod ljudi i tako izgubih zelju da idem na sva ta mesta sa “fensi devojcicama” i “maco tipovima”. Svi su tako isti, one gole sa push ap mozgom a ti umisljeni frajeri sa malim razlikama u bicepsima, tricepsima...
Reci ce sad ove klinke-vidi “matora” ljubomorna na nas(a na sta bih bila?)…
A da ih pitas sta znaci moral-ne znaju ga objasniti a kamoli da ga imaju i to su nase buduce majke i one ce kao znati nekog izvesti na “pravi put”, ode svet u …
Slika nase “fensi” devojke: plavusa sa dva broja vecim brushalterom, napucenih usana, stavom-nedodirljiva, jeftino-minimalno obucena, sve ih je o…., krece kuci a po nju dolazi tatica sa tamo nekim skupim kolima, zatamnjenim staklima i za rastanak ceparac za uzinu od 50-100eura…
Shvatam da sam ipak normalna a ipak sama (ne kamem ja-kazu drugi a to su ljudi cije misljenje cenim)…
Dosta sam o tome, nego da se vratim na ovo sto sam zapocela
A svi ti pozivi na face-u da se pridruzis nekim glupim grupama (ima i pametnih, cast izuzetcima), pa prihvatim po koju… E, u jednoj bas takvoj grupi gde nas nije bilo mnogo
a bacila sam oko da pogledam clanove, zapao mi je za oko moj novi “prijatelj”, pa jos smo imali i zajednickog prijatelja kada sam mu pogledala profil i eto-zahtev poslat…
Pocinje dopisivanje, trazi broj da se cujemo, dajem broj, posle par minuta zove… Ne tako cesto ali cujemo se na kratko, pita me da odemo na kafu da se upoznamo (ma, znam sebe nema sanse, nije to moj stil a i verovatno je nekakav “bolesnik”) ali imam ja uvek nekakvih obaveza…
Ooo, pa ja sebe vise ne prepoznajem, radim ono za sta sam tvrdila da necu nikada (mislim, zelim da upoznam svog “prijatelja”).
Sedim sa drugaricom i caskam na bas tu temu upoznavanja (ona je kao i ja protivnik takve vrste upoznavanja) i spominjemo ljude koje poznajemo i koji su se upoznali na takav nacin a “normalni”(sirok pojam) su i ipak-nikad se ne zna…
Pa i ja smatram sebe normalnom (ko sebe ne smatra tako) i zasto mislim da sam odabrala “prijatelja” koji to nije…; mozda je i on zalutao tamo kao i ja…
Saljem mu sms da sam raspolozena da popijemo vec jednom tu famoznu kafu, kad ono… sledi poziv u njegov stan…
Iako sigurna da nije jedan od onih sto zele da samo popijemo kafu i upozna osobu sa kojom se dopisuje kao stvarnu, pozvala sam ga da sidje ispred zgrade, jer ja sam bas resila videti ga…
Osecaj je kao da se vec znamo (pa kako i da ne bude kada ga gledam svaki dan), razmenjujemo par recenica i nemam jos uvek nikakav utisak, stav o njemu ali cini mi se da je “normalan”(na osnovu cega-ne znam)…
Krecem kuci i posle par minuta sms od njega da mu je drago sto me upoznao (e, pa i meni je) i tako posle dva dana ja odlazim kod “prijatelja u stan na kafu (znam da sam poludela). Aaaa, pa ne bih ja tek tako, nego posle okrenutog broja imam informaciju da je ok, nije konfliktan, pametan, ambiciozan (ma, moj instikt me nije prevario)…
E, stigla ja na tu kafu i…
Zaista je decko super, zeli on da pricamo ali ja nema, ni pitanje ponekad necujem (iz mene izadje ono glupo-aaaa sto mi nije osobina inace) a tek kakav mi je onda odgovor a daleko od toga da razgovor ikako nastavimo spontano da tece; sklapam recenice bez ikakvog smisla i reda (svesna sam da delujem kao guska ali trema cini svoje i nepopusta, u njegovim ocima sam tako glupa)…
E, tako mi i treba kada sam pristala da dodjem kod njega, znala sam da ce tako biti-blokada. Nemam strah da ce pokusati nesto sto ja ne zelim(zasto bi me napao kada ima toliko onih sto bi njega rado “napale”) samo verovatno zelja da ostavim sto bolji utisak i predstavim se onakvom kakva jesam a ono … da gore ne moze.
Seo je pored mene i za cas njegova ruka sklanja mi pramen kose sa lica, zeli da me poljubi (zelim i ja njega ali zelim i da progovorim) i ljubimo se (a sta je drugo i mogao kada ne znam pricati, da li on to zaista zeli ili nema drugi nacin da me otera iz stana, nego misli ili ce otici ili progovoriti, nisam ni saznala znacenje tog poljupca)…
Posle par minuta skacem kao nekakva kokoska i hocu da krenem, zadrzava me da popricamo uz jednu cigaretu bar, ni to mi vreme nije islo u prilog i tu priliku sam propustila, izgorela mi i ta sansa kao i cigareta…
Stizem kuci zbunjena, i jos uvek pod utiskom pravi jos jednu gresku slajuci mu sms u kome sebe pravdam, moralisem nesto, uslovljavam da ako zeli vezu ozbiljnu moze da mi se javi, jos samo je falilo pitanje i hoce da me zeni i naravno da odgovora nije bilo…
Sutradan sam ja hladne glave napisala da sam preterala i mislila sam razumece mene moj “prijatelj” da sam prvi put u takvoj situaciji, trema ucinila svoje, dace mi sansu za jos jednu kafu da procaskamo onako neobavezno i mozda se ismejemo tom susretu ali NE, izgleda kod mog “prijatelja” nema druge sanse (imala sam, prokockala sam i ko mi je kriv).
Sada me moj “prijatelj” ignorise, ne brise me iz liste (pa ima decko manire, dzentlmen), verovatno misli da cu to ja uraditi kada shvatim kakva sam curka ispala.
Nije moj “prijatelj” zasluzio da ja njega brisem nego sam ja ta koja treba da bude izbrisana.
Ko zna sta se dogodi ako padnem u iskusenje pa dam “prijatelju” ovo da procita!? Mozda se samo nasmeje ili me izbrise iz “prijatelja”, a mozda i popijemo jos jednu kafu…
Dok ne smislim kako i cime da zaintrigiram “svog prijatelja” da mi pruzi jos jednu sansu da popricamo, citacu Jovana Ducica i “BLAGO CARA RADOVANA”, tu cu sigurno pronaci odgovor na tu “musku pamet” koju tesko razumem!
I samo da znate i dalje sam protivnik upoznavanja “prijatelja” preko face-a, samo imala sam ja srece da naletim na takvog “prijatelja”!
4. Dejan Panić
Dobio sam poziv od dispečera oko 11 h i krenuo svojim taxi vozilom ka odredištu, usput sam smišljao idealan poklon za devojku u koju sam zaljubljen ali nikako da probijem njen gard...danas je dan zaljubljenih .... moram da joj priđem ...kako, neznam.
Stigao sam na odredište.
U taxi je ušao stariji gospodin, uglađen, sveže obrijan i obučen u staro ,ali očuvano krem odelo i braon košulju sa kravatom koja je u tom, pastelnom tonu.
"Orlovača " - reče on.
Ide na groblje, ovaj starac, a danas je dan zaljubljenih ... i nije baš romantično.... razmišljam u sebi.
Vozimo se kroz grad... ljudi su pozitivno užurbani , sa buketima i poklonima upakovanim u najbolje ambalaže... na svakom koraku kuckaju se SMS poruke...
U moje vreme- počinje priču starac ... Nije bilo SMS ali je svakako bilo poruka ...
Uh, pomislih u sebi, sad će da me smori, sa nekim šablonskim tezama, tipa kako je sve nekad bilo dobro a sad smo mi mladi sve to pokvarili!
A onda, kao da mi čita misli, starac reče :
Večeras joj nekupuj poklone ,ne šalji poruke, neplaćaj večere ... idi do njenog stana i reci joj sve što ti srce šapuće , neka podsvest potisne sve sramote ,taktike i odlaganja ovog sveta ! Veruj mi, svaki trenutak je pravi trenutak za ljubav ! Nečekaj da se ona dogodi njoj, neka se ona dogodi vama ....
Zato ušetaj u njen život, bez kalkulacija, na velika vrata!
Ostao sam bez teksta..... vozio sam prema "Orlovači" opijen utiskom...
Stigli smo na odredište....
Nisam mogao da izdržim pa ga upitah:
Zašto baš danas na groblje?
Starac zastade, osmehnu se i reče:
Smrt nas je rastavila, zar to nešto menja?
Pa danas je dan zaljubljenih!!!
5. Irena Živković
"Pruži mi ruku da te osetim...
Koračaj uz mene da živim...
Poljubi me da znam da postojim...
I budi sa mnom ZAUVEK, da znam da je vredelo živeti."
6. Aleksandar Marić
Drugari, eto da se javim povodom najbolje priče. Nije mi bitna nagrada, nagrada mi je ONA... Poslaću vam poruku koju sam ja njoj poslao... meni najdraža...
Još dugo će biti Urezan njen lik, u ovoj glavi ludoj.
Još dugo ću dugo, Onako plakati nad njenom slikom,
Maštati o tome kako mene ništa ne boli,
i dugo ću se, dugo, u krevetu, ljubiti sa njenim Zamišljenim likom.
7. Marija Pržić
Jednog dana šetajući se sama po gradu videla sam jedne neodoljive kožne rukavice, u koje sam se zaljubila na prvi pogled, nisam stigla da odem da ih uznem, prodale su se...nije mi bilo pravo. Pošto po običaju nisam mogla momku da se požalim jer se on redovno isključivao iz razgovora kad bih mu opisivala nešto od stvarčica koje bih videla, ovo mu nisam ni rekla... Posle par dana je nama bila godišnjica, kada sam otvorila poklon imala sam šta da vidim, kožne rukavice u koje sam se zaljubila!!!
Čak i ako mi vise nismo zajedno te rukavice i dan danas nosim i volim...
8. Aleksandar Kojić
Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja reč u šumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.
Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.
Od mog prividjenja ti si cela tkana,
tvoj plast sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.
A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rodjena u mojoj tišini i ćami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.
9. Enes
Gde smo mi,
gde smo to nestali?
Snegovi nas prekrili
i srce zaledili..
Bar mi reci dal' sam tvoj,
ili sam bio samo broj,
volela si me,zar ne?!
Kad jednom odeš, ne dolazi,
pusti da te srce preboli,
sve pobede su porazi,
to zaboli, do kosti zaboli.
Kad jednom odeš, ne dolazi,
pusti da se duša nada,
da mi za rukom polazi,
biti srećan.. kao nekada!
Sva naša mesta pusta su,
samo golubovi dolete,
na onu našu, najdražu,
klupu pored tvrđave.
Bar mi reci dal' sam tvoj,
ili sam bio samo broj,
volela si me,zar ne?!
Kad jednom odeš, ne dolazi,
pusti da te srce preboli,
sve pobede su porazi,
to zaboli, do kosti zaboli.
Kad jednom odeš, ne dolazi,
pusti da se duša nada,
da mi za rukom polazi biti srećan,
.. kao nekada!
Za tebe bih dao, baš sve,
i poslednji uzdah.. baš sve.
Prešao mora, reke, planine,
da te imam kraj sebe,
šta mi sada vredi sve,
kada ti bez reči nestade..
10. Emina Krstić
ONI KOJI ME ZNAJU
Pa jeste, to veče je bilo baš kao stvoreno da se nas dvoje sretnemo. Mada, kad malo bolje razmislim, mi se nismo sreli, jedino ako se ukrštaj pogleda smatra susretom. Neka bude. I kada smo se tako susreli zazujala je neka balada u mojoj glavi. Oni koji me znaju prepoznali su taj bljesak u očima. Oni koji me znaju ćutke su gledali i čekali da malo umirim bubnjeve u srcu da bih mogla da ih čujem. Oni koji me znaju - o svemu tome ćute i dan danas...
I tako, oni koji me znaju isto tako znaju šta sam sanjala te noći. Sanjala sam - bilo je to u jednoj dolini, jednoj kotlini. Samo ne znam da li je bilo proleće ili jesen, često ih ne razlikujem... Neke stvari nestaju, a neke nastaju... A sanjala sam u sred zime te zumbule koji su se njihali na povetarcu, sanjala jednu pesmu i jednu ludu tršavu glavu. Od svih tih lokni nisi nikako mogao da priviriš i shvatiš šta se unutra dešava. Da li me vidi ili ne vidi, da li sanja, možda nekog voli, možda samo svoj glas čuje, glas jednog zanesenjaka koji boji crno bele slikovnice nečijih života...
Stranicu u mojoj slikovnici obojio je nekim zlatnim bojama, (i baš zbog toga mislim da je bila jesen u snu), zatim purpurnom, jer to je boja njegovog glasa i mog karmina.Neke boje sa njegove palete su se prelile preko kontura crteža. Zamazale sto i kao vino jurnule preko stola sve do belih listova knjige... Nemi pisani tragovi.. Ili možda i nisu...
Uglavnom, došlo je leto. Prošlo me je ludilo. Oni koji me znaju tako kažu. Ali ja i dalje ponekad u topla predvečerja pokušavam da objasnim sebi, zašto sam se baš saplela o tu loknu...Čak i oni koji me znaju ne znaju baš sve...
11. Nevena Kopanlija
Ljubav...
Dok kiša napolju pada, ja te baš volim. Valjam se po našem narandžastom prekrivaču i ti si lep. Stojiš i gledaš me uplašeno. Tada su ti krupne oči ogromne, razrogačene. Gledaju me upitno, detinjasto i plave su. Trepavice su ti dugačke i ravne. Ruke su ti ispružene sa dlanovima na gore u čuđenju .Ja te opet iznenađujem .Opet ne znaš šta mi je. Pitaš me da li sam ozbiljno ljuta. A ja znam da sam sad prosto razmažena. I uživam u svakoj sekundi. Ja sam mala devojčica koja ima prava da se duri. Već u sledećem trenutku biću opet odrasla žena. Tvoja devojka. Ali sada imam pidzamu, naš krevet, kišovito jutro koje je lepo jer su uz tebe sva lepa, ljubav koja je ispunila naš maleni stan, i tebe. Imam sve što mi je potrebno za srećan trenutak. I još jedan. Brojim sekunde čiste miline dok ne prasnem u smeh i poljubim te. Možda ću posle morati da ti se umiljavam da bi mi oprostio ove gluposti, ali sada, ti mene lečiš. Jer me voliš iako nisam dobra. Iako sam skupila latice i isturila bodlje. Ti znaš da ih ne lomiš. Ti ih pomiluješ i one uzdrhte od miline. Ti mene celu neguješ. Ne menjaš me. Oslobodio si me pritiska. Dao si mi sve moguće slobode. Ti umeš sa mnom. Zbog svega toga, i zbog još milion imenovanih i neimenovanih stvari, ja te volim. Volim te više od bilo koga, i bilo čega. Volim te na sve zdrave i nezdrave načine. Volim te široko i koncentrisano. Volim te srcem i razumom. Volim te crno, belo i u svim nijansama sivog. Volim te kao maca i kao grabljivica, volim te nežno i silovito, želim da te zasmejem i rasplačem, da zbog mene krvariš i da ti ja zacelim sve rane. Želim da više nikada ne patiš, želim da vidim da patiš kad god mi je teško. Volim te posesivno i nesebično. Želim te samo za sebe i podelila bi te sa svima,jer želim da svi vide koliko je lepo kad si voljen od strane tebe. Želim da budeš samo moj. Želim da te volim na svaki moguć način, a onda da otkrijem nove. Želim da budemo zajedno do kraja svih svetova. Jer ti si moja ljubav!
Budite uvek zaljubljeni, jer je ljubav upravo ono najlepše što vam život pruža .Volite i bićete voljeni.
12. Milena Lukić
Padala je kiša. Nebo se pretećim pogledom okomilo na varoš, do tada tako bučnu i uzavrelu. Čuli su se samo udari teških kapi o oluke i prozore. Tiha zavodljiva muzika borila se protiv teškog, tmurnog vremena koje je sledilo, vraćajući me u tople letnje dane i u jednu vrelu i kišnu letnju noć.
Na prostranoj livadi, našoj livadi iz detinjstva, našlo se celo društvo nakon deset godina. Svi smo se oslobodili nove, jako neinteresantne svakodnevice odraslih i utonuli u bezbrižni smeh devojčuraka i mladića. U celoj gužvi i žamoru zasvirao je saksofon. Svi su iznenađenim pogledom tražili izvor tog divljeg zvuka. A tamo je bio on, držeći instrument u rukama kao zlato, najvrednije koje poseduje. Crne kose,dugih trepavica, stisnutih kapaka i zgrčenog tela kao da na sebi nosi teret krhak kao što je devojačka duša. Senzualni tonovi počeli su me golicati po vratu, terajući me da zatvorim oči i dozvolim treperavim notama da se spuštaju dalje niz kičmu, prolaze kroz kosu i ljube po kapcima kao najnežniji ljubavnik. Toplina u vazduhu bio je njegov dah, a kapljice koje su se spuštale na moje lice njegovi vlažni poljupci. Iz toplog sna vođenja ljubavi probudili su me povici ljudi oko mene koji su se žurno sklanjali sa iznenadnog letnjeg pljuska. Sluđena malopređašnjim milovanjima ostala sam sama prepuštajući se kiši kao usnama svog voljenog. Zanos u meni počeo je da raste. Muzika mi je bila u srcu i sada je ništa nije moglo zaustaviti. Ni munje i gromovi koji su kao oči mog strasnog ljubavnika sevale nadamnom. Opustila sam se i dozvolila iskricama ljubavi u meni da me celu opčine. Duša mi je zadrhtala od sigurnosti i topline koje su me ispunjavale. Postojali smo samo on i ja. Tamnim, zanesenim pogledom uzeo me je u naručje i sklonio sa kiše. Osećanja su postala stvarnija, jača. Njegov dodir je bio stvaran. Njegove usne bile su stvarne. Ja sam pored njega bila stvarna. Bio je tako blizu da sam mogla da osetim njegov drhtav dah. Kapljica mu se slivala preko usne, polako kao žena koja svojim milovanjem hoće da mi ga otme, sve vreme gledajući me u oči. Žurno ju je olizao kako bih mogla da njegove usne tako nežno dotaknem svojim. Približavao se polako, ali je i dalje bio tako daleko. Nikad dovoljno blizu. U trenu, brzinom svetlosti, prekrio me je poljupcima. Svaki vidljivi i dostupan deo moje kože dotakle su njegove usne. Iskrice ljubavi u meni prelazile su u sve jaču i razuzdaniju vatru koja me je terala njemu. Njegova usta su bila tako vrela. Leđa su mu se grčila kao dok je svirao. Sada je mene držao u naručju kao svoje najvrednije. Svirao je po meni najdivnije zvuke rađajuće ljubavi.
Njegove šake, nikad više dotaknute; njegove usne, nikad više poljubljene; njegove oči, nikad više viđene. Posle te noći nikad ga više nisam srela. Nisam mu ni ime znala. Jedino što je došlo do mene je da je student muzičke akademije. Nisam ni želela da se raspitujem ko je i odkud on te večeri sa nama. Možda je to bio samo san, najdivniji san ikada sanjan. Da ga ne bih oskrnavila nisam ga tražila. Ali uvek ću se sećati kako je te noći padala kiša.
13. Danka Damjanović
Дуго те нисам видјела. Недостајеш ми, признајем. Признајем и да те волим. Тражила сам те, тражим те. Често погледам низ улице, тражим твоје прозоре. Нема тебе за мене. Твој прозор гледа на другу страну. Да дођем? Хоћу! Покварићу љепоту чежње. Још само да ти кажем-ја срећна живим јер те волим!
14. Marko Stanković
Usne predane
Volim, znaj, usne tvoje predane!
oprosti mi, kad ti tužim dane.
voleo bih znaj
tugi tvojoj da stanem na kraj.
Voleo bih, al' ne mogu,
nemam šta da dam,
da podmitim tugu mnogu
o životu malo znam!
Oprosti mi, patnik sam i sam!
Neznalica kažeš, i to znam.
Prava nemam, al' se nadam,
jesam tvoj i tebi pripadam
Dug je put, život kratak
Tesna misao i moj bitak
putuj sa mnom, ja te molim
drsko jeste, al' te volim!
15. Zorica Stevanović
Da smo u skoli,ovo bi bio perfektan dan za sankanje.Objasnicu,drugi put,obecavam.Samo,objasnjenje zahteva izvesne uslove.Treba mi ulica,ne bilo koja.Ona moja,Sa svetiljkom na uglu.I treba mi snezan,zimski dan,sav beo,kao u bajci,sa belom ulicom i belim nebom.Sa snegom koji ne pada,vec sipa,bez prestanka.Sa gomilom dece ,promrzlih ruku i rumenih obrascica.I jednom devojcicom,koja stoji,ispod ulicne svetiljke i dugo gleda u svetlom obasjan sneg koji pada bez prestanka,ni jace ni slabije,nego jednostavno sipa.
Kako doci,upste,do gore,doseci do tih tako udaljenih nebeskih svetiljki?
Posle dve decenije sam te videla.Posle vise decenija,shvatila da imam odgovor na to arhaicno pitanje,postavljeno pod sneznom ulicnom svvetiljkom.
Nije ni potrebno da iznalazis ,inace nedostizne,nacine,da dosegnes do zvezda.Osim,ako nisi astronaut.Sada znam,one dosezu do tebe.Podajuci ti se, ulivaju ti svoju energiju,cineci trenutke - zvezdanim.
I kazem-objasnicu,drugi put,obecavam.Ne mogu sad.Za objasnjenje su potrebni neki uslovi.Potrebna je ulica na K.Ne bilo koja,vec moja ulica.Sa svetijlkom na cosku i snegom koji ne pada, ni jace ni slabije vec ,jednostavno sipa.I kako sebi ne verujem -potrebne si mi tvoje oci,da u njima prepoznam o cemu govorim.
16. Branislava Popović
Da,da bilo je to nekad.....tu je i sad...al srce nije onako nezno,onako naivno... iskrenog pogleda,sa sjajnim ocima,kad letis i mislis da si dotako zvedu s neba... eeeeeee te lepe moje dvadesete.......to se nezaboravlja....kad volis i kad si voljen....kad gde god da si srecan si........a sad srce je i dalje tu,ali ne i nezno,jer godine prolaze.......ostalo je srecno u zagrljaju drugog,sa po kojim, oziljkom u srcu,sa mislima na drugog i borbom sa svojim Ja,da izdrzi,da shvati da nema povratka.....,a vreme ko vreme,neke uspomene izblede,godine lete,ostadose puste zelje,pusti snovi,sudbine leve jer mladost je luda i ne oprasta neke greske........i dalje volim.........al ne onako kao u dvadesete
17. Jelena Števkić
Srećna pesma
Ja sam tvoja senka sjena.
Ti si moj mrkli mrak.
Neka nas veza spaja,
al ne znam kakva.
Možda je to sreća.
A možda puka slučajnost.
Zajedno smo mi
kao san stvoreni.
Mi smo nešto što
je neraskidivo,
nešto što je nerazdvojivo.
Volela sam kad me je svake noci tvoja ruka milovala, šapat srca tvog moje srce da čuje. Telo moje i usne da osete nežni poljubac tvoj. Volela sam kada si svake noći bio kraj mene, ANDJELE MOJ! Naše trenutke sreće u srce sam urezala, ŽIVOTE MOJ! Ostadoše za tobom lepa sećanja, SREĆO MOJA!
18. Bojana Radosavljević
Sreli smo se letnje noci,
jos u meni ta noc zivi,
progone me tvoje oci,
kao kakav suton sivi.
Moje ruke jos te traze,
telo tebe zeljno osta,
usne zude,tebe zedne,
secanja na tebe nikad dosta.
Moje srce jos te trazi,
ulicama lutam sama,
ne dam nikom da me spazi,
jer u meni jos je tama.
Dusa nemo tebe zove,
jedina ljubavi zivota moga,
sve sto imam to je tebe,
u secanju svom do groba.
Znam da ti si srecan sada,
da tvoj zivot sa drugom delis,
da sa njom bas sve imas,
ljubav,srecu,sve sto pozelis.
Ne zelim da ikad spoznas,
sta su noci bolom tkane,
voleti zauvek nekog,
suzama cekat nove dane.
19. Ljubica Ćirković
Pogledaj na sat i sve će ti biti jasno,
šaljem ti ovo, jer još nije kasno.
Čitaj ovo polako,
reću ti nešto veoma kratko.
Dani prolaze i vreme se gubi,
a tebi hvala što me još uvek trpiš.
Hvala za smeh, hvala za sreću,
i za sve što govorim da neću.
Hvala što me nasmeješ,
i pustiš me da plačem,
što kažeš da ti nedostajem
i voliš me još jače.
Znaš zbog čega ti ovo pišem,
ali i ja tebe, srećo,
volim sve više.
Naša ljubav je vrlo jaka,
i nema mesta za bedaka,
branimo se od zlih glasa,
da ne bude da nema spasa.
A, sad sklopi svoje oči,
i znaj da ću ti doći.
Eto mene u tvoj san,
da ne budeš više sam...
(za obeležavanje dana od kad smo zajedno )
20. Dragana Božić
TEBI
Pitaju me zasto mi osmeh deluje drugacije, meni, uvek nasmejanoj. Kazu pomalo blesav je sad. Pitaju me zasto mi oci sijaju, tako jako da ni po najvecem mraku ne treba mi svetlo. A ja se samo nasmejem opet, jer sta da im odgovorim svima, kad niko od njih sem mene nema tebe. Tebe, zbog kog sunce sija i kad je najveca zima.
Pokusala sam da izmerim ovu kolicinu ljubavi koju osecam prema tebi, pa mi se cinila malom, pa je stavila na drugu vagu, trecu, petu i svaka je pokazivala vise od prethodne i onda sam shvatila. Pa to je nemoguce izmeriti.
Ne postoje reci koje mogu da opisu sve niti pesma koja moze da opeva ovo, sve je tako malo i uvek ostane nedoreceno. Ti si moja zvezda vodilja, koja se spustila da me vodi i stvori samnom samo nas univerzum, gde i ja sijam, upravo zahvaljujuci tebi.
Pokusavam da nadjem pravi razlog zasto te toliko volim i ne mogu, ta lista bi bila duga kilometrima. Zbog tebe svaki dan ima svoj smisao i sve je lakse jer ti si tu, da i kad padam uhvatis me i gurnes dalje, das mi krila da opet poletim.
Kap srece pala mi je na usne. Rec ljubav dobila je smisao. Lep je zivot kada ga delis sa nekim poput tebe...
21. Marija Obradović
TAJNA
Beskrajno dugo sati se vuku
u ovoj noci protkanoj od studi
neizmerno polako minuti tuku
za nasa tela spojena u bludi.
Hladnoca u nemoj, sobnoj polutami
dopire sa prazne ulice
huka vetra, mi smo sami
kroz prozore mesec obasjava ti lice.
Spojena srca uz muziku kise
igraju poslednji ritam srece
drhtavo telo uz tvoje se njise
dogoreva poslednji milimetar svece.
22. Aleksandra Pančić
Ljubavi,
Mnogo puta u životu krenem,a onda stanem jer neznam gde sam...
Mnogo puta se zaljubim,a onda razočaram.Mnogo osoba prođe kroz moj život,uzmu ono što im je potrebno i odu.
Mnogo reči čujem svakog dana a one uglavnom bole... Samo me retke čine srećnim,a onda stanem i shvatim-NIJE SVE TAKO CRNO!
Okrenem se i vidim tebe,jedinu osobu koja nije otišla,jedinu koja je uvek tu i čini moj život lepšim... zato HVALA TI ŠTO POSTOJIŠ!!!
Noćas ću biti čudovište najslađe koje si sreo,
ti lovac budi,ja biću lovište i ulov koji davno si hteo.
Kažeš ponekad ličim na čudo što oblik očiju zbog tebe menja,
da nekad samnom dičiš se ludo ,nekad me skrivaš ispod kamenja.
Osećam kako misli me tište,postajem gora u svakom trenu
munje iz grudi nečujno tište spremne da plate najveću cenu.
Spoznala nisam sve strane sveta i neznam zašto nikome se ne da,
da skloni tminu koja mu smeta,da kom poželi hrabro se preda...
Noćas dok noć bude tiha i sjajni mesec bude sjao,
seti se da neko ne može da živi bez tebe,neko ko bi ti sve dao!
Teško je pronaći reči jer onih pravih je tako malo,
zar su u opšte potrebne reči da shvatiš da mi je do tebe stalo?
23. Dragica Dikosavić
Želim uz mene da se svijes, korake moje da uhvatis, pa sa mnom bol i smeh da pijes i da ne zelis da se vratis...
Da sa mnom ispod crnog neba pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli...
24. Ivana Škrobonja
Koliko puta se covek zapita , da li je sve to bas slucajno ,ili kao u pesmi "neko to od gore vidi sve ". I koliko puta pomisli da sa obzirom na sve uskoro mora da mu se desi nesto lepo i desilo se . Sreli su se na vetrometrini vremen i pod zastitom neke, samo njima znane , srecne zvezde resili da provedu ceo zivot zajedno ,od sada pa zauvek.Ovo je prica koja podseca na bajku.Ako vas put nanese ili i vas neka cudna sudbinska staza odvede,poslusajte pricu o dvoje mladih koji su se sreli, da se nikada ne rastave!
25. Milkica Gmijović
Желим да верујем
да ти поуздано чуваш моју одбеглу реч,
да добро познајеш лагани дрхтај у куту мога ока
и уздах који је неопрезно склизнуо са усана,
да си непогрешивошћу истанчаног слуха открио
каква се све сазвучја гнезде у тек приметном дрхтају мога гласа.
Запљускују ме таласи твојих речи -
трудим се да ухватим њихов одлазећи ехо
и сачувам их у тунелима сећања.
Хтела бих да одшкринем врата времена да искорачимо
како бих могла неометано да ослушнем дамаре наших бића.
Узалуд - вртлог времена је незаустављив - остају нам само лукавост и вештина
да у његовом бесомучном ритму сами ускладимо своје покрете.
Зато чиним све да победимо!
Шурујем са батом твојих корака не би ли ми несмотрено открио тајну о теби!
Колекционарим твоје одбачене комадиће прошлости,
а затим стрпљиво састављам мозаик твоје душе!
Мислим да сам на добром путу...
Јесам ли?
26. Goran Đorić
Ja sam macka, a ti mis, ti si New Yourk, ja sam Nis;
Severni I juzni pol, ti si sreca, a ja bol;
Ja sam suza, ti si smeh, ja vernik, ti moj greh;
Cvetic I trn…ja bela, ti crn;
Tako fin, a ja losa, vredan zlata, ja ni grosa;
Ti kad pevas, tada placem. Ti mirujes, a ja skacem;
Kad me volis, ja te mrzim. Kad ne volis, ja se sprzim;
Ti si noc, ja sam dan. Java ja sam, ti moj san;
Ti si hladan, a ja vruca. Ti od cigle, ja od pruca;
Iako smo sveta dva… najvise te VOLIM JA!!!
27. MIloš Lionović
Bilo je to septembarsko jutro..Neispavan jurim na akademiju i prolazim kroz grad koji se budi..Osecam tu svezinu jeseni,kao i miris kroasana iz obliznje prodavnice..mmm,toliko me je privuklo da sam kupio i nastavio hodajuci da jedem..Prolazim kroz park i setam stazom koja vodi akademiji..gledam u svoje cipele i mislim o tome kako ce mi poceti 1-a godina."Voleo bih da lepo pocne"..Tad,ispred mene se stvorila devojka..Ah,i jos sada se secam svega..Bele pantalone,narandzasta majica,torba u tonu,lice milo,sveze,plave oci,blage,zamisljene,skrivaju tajne,usne ovlaz premazane labelom,pozeljne,kratka plava kosa obasjana suncem,hod odmeren,sve sa stilom i ukusom..."Kada bih je samo upoznao"...Isao sam za njom polako i iznenadio se kada sam video da ide u istu akademiju kao i ja...Upoznali smo se posle duzeg vremena..Izlasci...Sreca...Poljupci..Beskrajne voznje jeep-om pored mora uz zalaske sunca i slusanje balada 80-ih..drzanje za ruke,price,mazenja,....drhtim i sad..Ali sve ima kraj..da..Kraj koji je ona pocela..Iz razloga meni nepoznatih..Proslo je dosta vremena..Ostalo je toliko reci nedorecenih,nisam znao sta da radim..Mastao sam samo o razgovoru kojim cu mozda srediti stvar.
Na jednom snimanju drame sam je sreo posle duzeg vremena.Cutao sam i nisam je gledao dok je trajalo sve to...Po zavrsetku prisla mi je sama i rekla mi.."Izvini ja..."..Bila je bez sminke,obucena u kostim sto su nosile dame u francuskoj 18-og veka,ali tako lepa..Prosao sam prstima kroz kosu..i pomislio.."Da je poljubim"...nisam...nisam smeo,koliko je u tom trnutku bila privlacna..samo sam rekao.."Imam puno toga da ti kazem"..drhtao sam kao i ona..Uhvatio sam je za ruku i krenuo napolje......
28. Jovana Stojilković
Videla sam oči tvoje
kako nežno gledaju moje
na tren, prvi, drugi, treći,
nije bilo kraja mojoj sreći.
A nije te odavno bilo
i ne znam sta se danas zbilo
da te sretnem i ka tebi krenem
da me sretneš i ka meni kreneš.
Za nas vreme ne postoji
a tvoj pogled uvek stoji
i kad vise nisam tu
i kad vise nisi tu.
Ne govoriš, al' ti cujem glas
pitas me, je l' ima nas.
Mozda, ali negde daleko,
gde ja nisam ja
i ti si drugi neko.
