Honda iz Micubišija nazvao sina Jugo
Posle 46 godina životne i poslovne avanture u Srbiji, posle 38 godina braka sa suprugom Draganom, Hirojasu Honda (66) iz Tokija, zadnja pošta Žarkovo, s diskretnim osmehom istočnjaka, koji je davnih godina počeo da pušta korenje u novobeogradskom Studenjaku, sada kaže: "Kada imaš 19 godina, nemaš mnogo mozga!"
Kako je Hondi palo na pamet da dođe u ove krajeve sveta, kako je postao srpski zet i kako je uspeo da ostane upisan kao poslovni incident u svetskoj automobilskoj industriji: da kao jedan Honda postane dugogodišnji zastupnik Micubišija? I, da ne govorimo o tome da se Hondin sin zvao - Jugo, sve dok nije postao "žešći pravoslavac", pa postao Jovan!
"Došao sam u Beograd preko sindikalne razmene Jugoslavije i Japana. Završio sam jugoslovensku i srpskohrvatsku književnost. Vidite, sve to miriše na Jugoslaviju. Nisam osećao da sam u tuđini. Verovatno zbog toga što su građani Srbije otvoreni prema strancima. Sedeo bih u kafani, a konobari su mi donosili pića od ostalih gostiju. Drugari sa studija su me pozivali u svoje kuće. Nije bilo bogatstva, ali jeste srdačnosti. Patio sam za Japanom, ali se nisam razboleo od nostalgije. Posle tri godine, prvi put sam 'skoknuo' do Tokija. Sada shvatam: da je ta nostalgija bila toliko snažna, ostao bih u Japanu", priča Hirojasu Honda u svojoj porodičnoj kući u kojoj dominiraju porodične fotografije njegovih japanskih predaka i srpskih potomaka: sina Jovana, ćerke Maje i dvoje unučića. U dvorištu su parkirani "micubiši" i "jugo florida".
Može, naravno, da Honda ističe čvrstinu svog karaktera koji je pobedio nostalgiju, ali peške bi se on vratio u Tokio da ga na jednoj žurci u Studenjaku nije opazila jedna Dragana.
"Snimila sam ga i odmah zgrabila. Bio je potpuno nemoćan", kaže Dragana Honda. Hirojasu se, doduše, nije mnogo opirao, pa je Japanac "ljubavnu kapitulaciju" pred Srpkinjom sa osmehom, muzikom i svatovima, overio bračnim ugovorom. Na svadbu su došli i njegovi i njeni.
Japanac u Beogradu se nije posvetio pisanju ili prevodilaštvu. Priznaje, uvek je imao talenta za biznis, pa je postao predstavnik Micubiši korporacije. Honda je, zapravo, uveo Micubiši na nekadašnje moćno jugoslovensko tržište, '70-ih godina prošlog veka. Vremenom je, očigledno, počeo da poprima osobine Srbina, pa je, po uvođenju sankcija, umesto da se vrati kući, ili se baci na prevođenje Andrića ili Crnjanskog na japanski jezik, otvorio ofšor kompaniju.
Nikada nije zaboravio svoje u Japanu. Dragana, deca i on su odlazili u Tokio, njegova dva brata sa porodicama putovala su za Beograd.
"Sada se druže naša deca. A mi stariji se viđamo na svadbama ili sahranama. Pre pet godina, kada su umrli Hondini roditelji, njegova braća su odlučila da prodaju očevu kuću i veliku baštu. Prisustvovali smo tradicionalnom šinto obredu izvinjenja. Kada su njegovi dolazili na naše svadbe, govorili su kasnije da ih je neko ubacio u film. Njihove svadbe su svečane i ozbiljne, pa možete zamisliti kako su se osećali kada su videli našu živu muziku, igranje na stolovima i trubače koji su im grmeli na uvce", smeje se Dragana, tako da nije nikakvo čudo zašto je jedan od Hondinih bratanaca, posle svog venčanja u Tokiju, poleteo hitno za Beograd, kako bi sa mladom proveo medeni mesec kod strica. Tek posle su otišli u Rim.
Hirojasu se nije penzionisao. Honda i dalje vuče konce u Micubišiju i održava prelepu staklenu baštu u dvorištu, u kojoj pažljivo gaji kaktuse. To je njegova pasija iz doba dečaštva, koju je presadio u Beogradu, postavši jedan od osnivača Društva kaktusara Srbije.
Tih, nenametljiv i gotovo neprimetan, Japanac ugljenocrne kose jedan je od koordinatora brojnih donacija koje njegova zemlja šalje - njegovoj. Jer, dok Japanci za njega tvrde da je Srbin, Srbi mu kažu, ma jok bre, ti si - Japanac. Ni Hirojasu danas nije načisto, ko je i čiji je. Njegov sin je imao japansko ime Jugo, ali je želeo silno da postane Jovan, a još više muzičar koji je sarađivao sa Rambom Amadeusom, Vasilom Hadžimanovim i Jovanom Maljokovićem. Ćerka Maja je diplomirala španski, a kada su je tokom bombardovanja otac i majka poslali u Madrid, posle nekoliko dana je pobegla nazad, kući.
"Japanci nikada ne zaboravljaju da su građani Srbije, kao pojedinci, najveći donatori Japana. Zato zvanični Tokijo s ljubavlju uzvraća, bez ucena, uslovljavanja i bez ikakve rezerve", priča čovek koji usmerava deo velikih japanskih donacija Beogradskoj filharmoniji, Fakultetu dramskih umetnosti, pozorištima u Novom Sadu i Beogradu...
Skroman je čovek Hirojasu Honda. Nije želeo da razgovara sa novi9narima, objašnjavao je da nije naročito zanimljiv čovek, sve dok Dragana nije preuzela stvari u svoje ruke. Slično kao kada ga je zgrabila na žurci. Zato ona možda najbolje zna odgovor na sledeće pitanje - otkud takva bliskost između bogatog Japana i siromašne Srbije?
"Razumemo jedni druge, jer smo se mnogo mučili i mnogo trpeli. Imamo još jednu zajedničku crtu - imamo duh samuraja", reče Dragana, ali ne izvadi mač već kolač sa jabukama.
