Šekspir je bio bolesno opsednut seksom: Ubio ga otrov kojim je lečio sifilis?
Doktor Džon Džej Ros, docent s Harvarda je prilikom epidemije sifilisa u Bostonu 2000. godine, opazio vezu između zloćudne bolesti i pisanja slavnih pisaca. Svoja zapažanja je izneo u knjizi “Orwell’s Cough”, zanimljivoj i zabavnoj studija o bolestima 11 poznatih svetskih pisaca. Najviše veze je pronašao sa Šekspirom...
Epidemija u Bostonu podstakla ga je da svoja predavanja o sifilisu obogati s nekoliko Šekspirovih izjava kojih se maglovito sećao iz studentskih dana.
- Obrisao sam prašinu s pohabanog primerka “Riverside Shakespeare” i počeo listati. Sveti Bože, pomislio sam, pa tu je mnogo toga o sifilisu. Upitao sam se ima li veze između Šekspirove seksualne opsesije, tadašnjih tračeva o njegovim seksualnim nevoljama, grozne elizabetanske lekarske nege pomoću žive i bardova drhtavog rukopisa u kasnoj srednjoj dobi - rekao je Ros koji je svoju studiju o velikom književniku nazvanu “Shakespeare’s Chancre: Did the Bard Have Syphilis?” objavio još 2005. godine u časopisu Clinical Infectious Diseases.
- Šekspir je bio bolesno opsednut sifilisom. Osvrti na “neizmernu bolest” beleže se u njegovim delima mnogo češće nego u radovima njegovih savremenika. Šekspir je bio poznat po svom promiskuitetu. Do danas je preživeo trač o njegovoj uključenosti u ljubavni trougao u kojem su sve tri osobe razvile venerične bolesti, što je slično scenariju u njegovim Sonetima. Međutim, valja podsetiti kako se u elizabetansko doba mislilo da su sifilis, gonoreja i herpes ista bolest. Šekspir je mogao da ima manje opasne bolesti poput gonoreje ili herpesa, ali je primao isti otrovni tretman na bazi žive kao i pacijenti koji su bolovali od sifilisa - pojasnio je Ros, koji se u knjizi bavio i "poreklom" bolesti Džordža Orvela i sestara Bronte (En i Emili).
