Da li živimo u Matriksu?
Pitanje da li živimo u stvarnom svetu ili simulaciji, koje vekovima muči filozofe, moglo bi uskoro dobiti odgovor jer naučnici smatraju da su pronašli način da testiraju tu teoriju, prenosi “Dejli telegraf”.
Profesor Sajlas Bin, teoretski fizičar sa Univerziteta u Bonu u Nemačkoj, kaže da su on i njegov naučni tim već napravili simulacije malenih delova univerzuma veličine samo jednog femtometra (kvadrilioniti deo metra).
Bin tvrdi da ako je naš univerzum zapravo kompjuterska simulacija, nalik onoj iz serijala “Matriks”, neka ograničenja bi morala da postoje.
Da bi utvrdili koja su ta ograničenja, naučnici bi trebalo da naprave sopstvenu simulaciju univerzuma.
Njegov tim koristi matematički model poznat kao rešetkasti pristup rešavanju kvantne hromodinamičke teorije kvarkova i gluona kako bi napravio svoju malu simulaciju odnosno trodimenzionalnu rešetku.
Radi se o kompleksnom pristupu koji utvrđuje kakve odnose čestice kao što su kvarkovi i gluoni, imaju u trodimenzionalnom sistemu.
Ovim pristupom će, kaže Bin, u budućnosti biti moguće simulirati sve veće i veće delove, pa tako možda i ceo univerzum.
Već pravljenjem tako malih simulacija, naučnici su naišli na limite.
Bin smatra da bi i “takozvani simulatori” univerzuma, ako rade u sličnim uslovima i sa ograničenim resursima, trebalo da naiđu bar na neke od problema sa kojim su se on i njegov tim sreli.
- Mi sebe smatramo simulatorima univerzuma, na nekom nivou, jer smo izračunali interakcije čestica tako što smo zamenili vreme i prostor sa rešetkom. Dok smo to radili naišli smo na mnoge probleme, pa smo, na primer, zbog veličine rešetke i kvadrata prekršili Ajnštajnovu specijalnu teoriju relativiteta – rekao je Bin.
On tvrdi da je jedan od neoborivih limita simulacije takozvani Grejsen-Zacepin-Kuzmin limit ili GZK, koji označava gornju granicu energije kosmičkih zraka.
Visokoenergetske čestice kosmičkih zraka tokom putovanja dolaze u dodir sa kosmičkim mikrotalasima i gube energiju.
Zbog GZK-a to znači da bi ako živimo u kompjuterskoj simulaciji, kosmički zraci bi putovali uglavnom duž linija rešetke, a ne u svim pravcima, što bi mogla da bude greška koja se može detektovati.
Ipak, Bin još uvek ne može da dokaže da živimo u simuliranoj stvarnosti jer limiti energija posmatranih kosmičkih zraka u našem univerzumu znače da ćelije u rešetki simulacije moraju biti veće od 10 do 12 femtometara da bi se ta greška uopšte uočila.
Takođe, ako stvarno postoje simulatori našeg univerzuma, ne mora da znači da to čine na isti način kao i Bin.
