Otkud živi vladika na freski?

Hram u sidnejskom Ruti Hilu već neko vreme je u potpuno novom ruhu nakon temeljne obnove koja je trajala duže od decenije. Reč je o crkvi Svetog arhiđakona Stefana, rekonstruisanoj od temelja do krova. Projekat obnove izradio je arhitekta Predrag Ristić koji je verno sledio zakone građenja hrišćanskih bogomolja. Ikonograf je protomajstor Miodrag Tomić, uz saradnju Nebojše Kešelja.

Hram Svetog Stefana danas

Ne dugo pošto je crkva dovršena, pojavila se i knjiga o poduhvatu. Nju je, pod naslovom "Hram Svetog arhiđakona Stefana - umetnost i arhitektura", objavio ovdašnji paroh, protojerej-stavrofor Srboljub Miletić, u izdanju Visoke škole Akademije Srpske pravoslavne crkve za umetnost i konzervaciju.

Posetioci sa neskrivenim zanimanjem i pažnjom razgledaju hram i njegovu unutrašnjost. Pojava jednog lika u freskopisu međutim izaziva nedoumice, čuđenje, pa čak i zaprepašćenje. Reč je o ličnosti australijsko-episkopa Irineja (Dobrijevića). Osnovno pitanje koje ljudi postavljaju jeste kako se njegov lik ovde našao, još za života, i da li je to, uz sve druge dileme, pre svega neskromno.

Uloga episkopa Irineja slikovito je dopunjena time što u ruci drži novi Ustav mitropolije. O tome autor knjige kaže:

- Na ovom svetom delu (Ustavu i ujedinjenju) su se trudili mnogi prethodni episkopi dve eparhije u Australiji i radili mnogo oci i pobožni Srbi tokom mnogih godina. Tako je konačan predlog zajedničkog Ustava prihvaćen trudom episkopa Irineja, a nakon 47 godina raskola u Australiji ostvareno je puno crkveno-administrativno jedinstvo.

U knjizi se navodi i da "u planu živopisa nije bio predviđen lik episkopa Irineja", kao i da ga je "protođakon Miodrag Tomić uradio na sopstvenu inicijativu".

I prota Miletić, kao i svi ostali koji su sebe našli u ovom velikom projektu, ponosni su jer je cilj ostvaren.

- Drago nam je da smo dobili pohvale stručnjaka iz crkvenog graditeljstva i crkvene umetnosti, ne samo iz naše crkve pravoslavne, nego i od Australijanaca, profesora sa fakulteta i drugih. Ipak, najdraže nam je što smo od naroda dobili povoljnu ocenu, u smislu da ljudi u ovoj obnovljenoj arhitekturi i fresko-slikarstvu crkve prepoznaju ono naše tradicionalno, pravoslavno, ono što je u nama svima usađeno - kaže sveštenik Miletić.

Od trenutka kada se ispostavilo da je crkvi neophodna rekonstrukcija, ovde se insistiralo, posebno kada je reč o svešteniku Miletiću, da buduće zdanje bude autentično tradicionalnoj arhitekturi. Time bi, u australijskim uslovima, gde su ljudi gradili kako su znali i umeli, često bez dovoljno sredstava i stručnjaka da dobiju ono što su hteli, ovo trebalo da bude zaista jedinstven poduhvat.

Koliko je bilo teško istrajati u toj nameri?
- Mi smo obnovu započeli 1996. I trebalo je više od jedne decenije izdržati taj tempo i zadržati jednu ideju vodilju, ne izneveriti je nekim lakšim, jeftinijim rešenjima. Crkve, kada se obnavljaju, to traje godinu, dve, tri, pa hajde i pet. A mi smo je obnavljali više od deset. To samo govori koliko smo se naprezali da postignemo to što smo želeli. To nije bilo lako. Jeste, tačno je da sam ja insistirao na tome jer su se uglavnom svi plašili tog poduhvata, pre svega zbog skupoće. Jeftinije je bilo srušiti staru crkvu, pa izgraditi novu, nego uraditi ovo što smo mi uradili. To je u osnovi 12 stubova ukopanih i betoniranih u dubinu od pet metara, pa napraviti grede ispod čitave crkve, srušiti kompletan krov i kupolu, pa napraviti novo. To je bilo skuplje, teže, komplikovanije i kompleksnije, nego napraviti novo - objašnjava paroh.

Prota Miletić kaže da ga je ka cilju vodio "moralni razlog".
- Taj razlog jeste činjenica da je trebalo da obnovimo crkvu na isti način na koji se obnavljaju Studenica, Gračanica, Žiča, Manasija i svi drugi manastiri. U Studenici, svakih nekoliko godina crkva je opasana skelama. Uvek se nešto popravlja i doteruje, uvek se vraća na ono što je izvorno. Naša je greška (u Australiji) bila što nismo zadržali svoj karakter nego smo imitirali tuđi.

Da li je sada, po svom izgledu, spoljašnjem i unutrašnjem, ovo jedinstven primerak srpske crkve u Australiji?
- Jeste. Šta je najveća vrednost ovog rešenja? To je da je ono očišćeno od svih primesa i zastranjivanja. A to je nešto što nije samo naše pravoslavno, već, da se tako izrazim, opštehrišćansko. I na istoku i na zapadu crkve su građene po istom pravilu.
Prota Miletić ističe posebnu vrednost freskopisa.
- Crkva je prebogata likovima. U drugim crkvama je manje ili više likova i imena, a kod nas je sve što ide po pravilu kako se oduvek rade sve hrišćanske crkve. To je klasicizam. Meni je drago što je to naš, srpski klasicizam koji je sadržao onu centralnu liniju, da tako kažem. Nije zastranio na zapadnjački način stremljenja ka nebu da tornjevi paraju nebo i šiljci vire. Oni nemaju kupolu, nego šiljak koji prosto bode nebo. To je lepo profesor Peđa Ristić primetio da oni streme u visinu, misleći da će tako biti bliži Bogu.

A to je ideja Vavilona?
- U stvari, mi znamo da je to zidanje Vavilonske kule koju je Gospod srušio. Znači, naše stremljenje nije fizički u visinu, nego duhovno u visinu.