Tajne potonulih blaga (11): Gusar plave krvi
Zahvaljujući naklonosti engleske kraljice Elizabete krajem 16. veka pljačkaš i avanturista Frensis Drejk postaje gradonačelnik Plimuta i glavni savetnik vlade u pomorskim poslovima.
Jedan od trojice najčuvenijih engleskih gusara, prvi Englez koji je oplovio ceo svet bio je Frensis Drejk. Rođen je oko 1540. godine u mestu Kraundejl, okrug Devon, na jugozapadu Engleske, kao najstariji od dvanaestoro dece, od oca pasioniranog vikara-luteranca i majke skromne, inteligentne domaćice. Gotovo je sigurno da je Drejk bio u bliskom srodstvu sa plemićkom istoimenom familijom iz tog kraja, iako je to engleska vlastela odbacila kao netačno. O Frensisu se malo zna, sve do 1565. godine kada je zabeleženo njegovo učešće u trgovini na pomorskim linijama do Gvineje. Zajedno sa svojim rođakom Džonom Hokinsom, zarobljavao je ljude u Sijera Leoneu da bi ih, potom, đuture prodavao kao robove španskim kolonistima na Karibima. Ovo je bila ilegalna rabota pa se Drejk stalno sukobljavao sa španskim kolonijalnim vlastima.
Na putu slave
Prvu slavu Frensis Drejk stiče kao komandant broda u eskadri svoga rođaka Hokinsa, 1567. godine prkoseći svim trgovinskim zabranama. Drejk i Hokins su te godine upali u zasedu flote španskog kralja Filipa Drugog. Izgubivši tovar, jedva su
spasli žive glave na ramenima. Na okršaje sa Špancima Drejk je, kao zadrti luteranac, gledao kao na božje poslanje, na šta je sigurno uticala i pomenuta bežanija. Vrativši se u Englesku, tražili su od kraljice Elizabete obeštećenje. Ne dobivši ga, odlučuju se da gubitak nadoknade tako što će krenuti u piratske pohode protiv španskih trgovaca. Tokom 1570. godine i naredna dva leta, Drejk je preduzeo tri uzastopna putovanja do Kariba. Na trećem pohodu pošlo mu je za rukom da zauzme i opljačka grad Hombre de Dios na atlantskoj obali Paname.
Potom se dočepao zaliha zlata i srebra iz španskih rudnika na pacifičkoj obali. Veći deo plena morao je da ostavi zbog gubitka dva broda. U borbama oko rudnika zadobio je nekoliko teških rana no, kad se sve uzme u obzir, kući se vratio živ, sa povelikim imetkom. Međutim, najvrednije od svega što je ovim poduhvatom ostvario bilo je saznanje o Pacifiku. Prvi put ga je video popevši se na jedno veliko drvo, zavetujući se da će engleski brodovi uskoro zaorati njegove talase. Već 1577. godine je na svom čuvenom brodu Pelikan, teškom 100 tona, sa još četiri manja broda, krenuo ka Magelanovom moreuzu, na putu ka Južnim morima.
Fortuna nije napuštala Drejka: uspeo je da stigne do pacifičke obale Južne Amerike, usput opljačka grad Valparaizo u Čileu i pohara špansku galiju Kagafuego. Nakon toga, jedan brod strada u oluji a posada drugog se pobuni i dezertira. U gluvo doba noći, razvili su jedra i otplovili, ko zna gde. Drejk, ne uzbuđujući se puno, nakon pohare blaga Inka sa španskog broda, menja ime Pelikana u Zlatna košuta, po porodičnom grbu svog patrona zemljoposednika Kristofera Hatona. Taj brod je dalje plovio sam. Potom su, krstareći ka severu, stigli sve do današnjeg San Dijega, severne granice Nove Španije; teritoriju, severno od te tačke, Kristofer je svečano proglasio novom kolonijom engleske krune pod svojom juridikcijom!
Iz dnevničkih zabeležaka se čita da su putovali dalje na sever, uz obalu, ne bi li tako potvrdili čin legitimiteta engleske vlasti na zapadnoj obali Pacifika. Potom, misleći da nije sigurno da se vrate do moreuza, Drejk je, bez ikakvih karata, digao jedra preko Pacifika sve do Marijanskih ostrva u Mikroneziji. Kod ostrva Sulavesi, Zlatna košuta se zaglavila među stenama i bilo je potrebno 20 sati složenih manevrisanja da se neoštećena pojavi i pristane na Javu.
Posle nekoliko stanica, Drejk je obišao Rt Dobre nade, pristao u Sijera Leoneu i, u septembru 1580. godine stigao do obale Engleske sa tovarom začina i španskim blagom. Kraljičin zakonski deo plena premašio je polovinu ukupnih prihoda krune te fiskalne godine. Španski izaslanik u Engleskoj je zahtevao da Drejk i njegova posada budu obešeni kao gusari ali se Elizabeta, iz razumljivih razloga, za njih zauzela tvrdeći da Španci stalno podstiču pobune protiv njene vlasti u Irskoj i Engleskoj te da pljačkaju engleske brodove baš kao što Frensis pljačka njihove. Ona je, gnevna zbog španskog zahteva, izdala proglas gde Englezima daje pravo da plove svim morima uprkos insistiranju Španaca da je Pacifik zatvoreno more. Ceo slučaj Elizabeta je začinila proglasivši 1581. godine Frensisa Drejka vitezom.
Ser Frensis Drejk 1593. postaje gradonačelnik Plimuta i glavni savetnik vlade u pomorskim poslovima. U parlamentu je pre toga sedeo sve do jeseni 1585. godine kada ga kraljica šalje u Latinsku Ameriku da komanduje eskadrom od 25 brodova. Ekspedicija je trebalo da izvrši odmazdu nad Špancima, s obzirom na to da je Filip Drugi stavio embargo na plovidbu engleskim brodovima i svakodnevno vršio napade na lađe iz sastava trgovačke mornarice Gordog Albiona.
Sahrana u moru
Godine 1587. je Drejk isplovio da ponovi svoje podvige u lukama Španije, gde su brodovi otvoreno pripremani za invaziju na Englesku. Provalio je u Kadiz, potopivši, spalivši i zaplenivši 38 brodova španske Armade. Godine 1589. predvodio je uspešan napad na Portugal. Drejk se neverovatno obogatio tokom svojih pohoda te je stalno huškao englesku vladu na nove pomorske poduhvate. Međutim, u narednim godinama sreća ga je napustila, pohodi su bili sve manje uspešni i njih istorija nije ni zabeležila. Najzad, poslednja ekspedicija, preduzeo ju je sa svojim sabratom u gusarenju Džonom Hokinsom, na Karibe, 1596. godine bila je potpuni promašaj. Španci su bili unapred upozoreni na Drejkov napad i svaka njihova luka u Americi je bila spremna da ga dočeka. Mnoge su i dodatno utvrđene. Frensis Drejk je umro od groznice naredne godine u Porto Belu. Sahranjen je, po vlastitoj želji, u moru, položen prethodno u olovni kovčeg.
Potapao svoje brodove
Doneo krompir u Evropu
|
