Žena Tarzan: Od detinjstva živela sama u džungli
Neg Čejdi (42) nestala je iz svog sela u Indiji, nedaleko od granice sa Mjanmarom, kad je imala samo četiri godine dok se igrala u džungli. Potraga za njom bila je bezuspešna, sve dok sasvim slučajno 38 godina kasnije nije pronađena zahvaljujući ženi kojoj je pomogla.
Naime, davne 1974. godine, ova Indijka se sa svojim rođakom igrala u džungli, koja je u blizini sela, a od tada joj se gubi svaki trag. Seljani su posle toga pokušavali da ih pronađu. Samo dan nakon nestanka u selu je bio strašan pljusak, pa su meštani bili ubeđeni da četvorogodišnjaci to neće preživeti. Međutim, oni su ubrzo uspeli da pronađu dečaka sklupčanog kraj potoka, ali ne i devojčicu.
"Pronašla nas je jedna žena koja je živela u šumi, i koja nam je dala hranu i krov nad glavom", rekao je dečak kada se oporavio, ali potraga seljana nije uspela da pronađe nikakav znak ni žene, ni kuće, ni Čejdi. Mesecima je porodica češljala džunglu, ali uzalud.
Godine su prolazile, i porodica je često slušala glasine o goloj devojci iz džungle koja, dugih kose i noktiju luta šumama, prelazi granicu pa je čas u Indiji a čas u Mjanmaru, o devojci koja je često napadala ljude koji su pokušavali da je pronađu. Porodica, međutim, nikada nije uspela da je vidi.
Istina o Čejdi konačno je roditeljima otkrivena u julu ove godine, kada je jedna žiteljka Mjanmara posetila rodbinu u selu gde je porodica devojčice živela.
"Ta žena mi je rekla da ličim na ženu sa kojom ona živi već četiri godine. Ispričala mi je da je njena porodica pronašla Čejdi gotovo skroz golu na seoskom groblju. Bila je praktično polumrtva i oni su je spasli", priseća se priče Čejdin otac. "Pomislio sam na ćerku i ispričao ženi o svom gubitku. Ona je rekla da bi ta žena mogla da bude moja ćerka. Odlučio sam da je posetim i upoznam je".
Kada je posle 38 godina sreo ćerku, nije je prepoznao na prvi pogled. Međutim, zagledavši se malo bolje, primetio je mladeže na njenom licu i pirsinge koji su mu bili poznati. Pored toga, žena je baš kao i Čejdi bila levoruka. "Znao sam da je to moja ćerka", rekao je on.
Čejdi se, sasvim očekivano, nije sećala ničega iz svoje prošlosti. Bezuspešno je njen otac pokušavao da oživi uspomene. Međutim, nešto kasnije te večeri, žena mu je prišla, zagrlila ga i nazvala ocem na lokalnom jeziku.
Od tada, Čejdi napreduje svakim danom. Za nekoga ko gotovo pune četiri decenije nije živeo u kontaktu sa ljudskim bićima neverovatno je komunikativna i druželjubiva, iako još uči jezik i ponaša se detinjasto. Na putu je potpune socijalizacije. Samo jedno ostaje misterija: kako je uspela sama da preživi u prašumi toliko dugo i da li je imala pomoć kakvog zverinja.
