Tajne potonulih blaga (9): Kapetan Krvavi mač

Aleksandar Graham bio je kapetan engleske kraljevske flote pre nego što je postao gusar, i to, igrom slučaja.

Kako se tvrdi u letopisu morskih razbojništava, svojevrsnoj Hronici Huana Fuentesa, najpoznatiji gusari, u posedu vlastitih baza na ostrvu Kokos, bili su Henri Morgan, Vilijam Dampir i Aleksandar Graham. Razbojnici su, na ovom ostrvcetu, izgubljenom u ekvatorijalnom delu Tihog okeana, ostavili blaga u vrednosti više desetina milijardi dolara, prema procenama Pariskog kluba lovaca na izgubljeno blago.

Meri postala gusarka

Aleksandar Graham bio je kapetan engleske kraljevske flote pre nego što je postao gusar. Piratskim sokakom je krenuo igrom slučaja, jer nije želeo da odleži mesec dana u jamajčanskom zatvoru. Na čamotinju u memli ga je, zbog beznačajne greške, osudio admiral flote. Graham je zaradio kaznu jer je, za vreme smotre, drsko i na neprimeren način odgovorio admiralu na njegovu primedbu u vezi s čistoćom palube kraljevske korvete. Grahamu nije bilo teško da pobuni posadu i odmetne se, postavši tako ogorčen protivnik engleske Krune.

U vreme kada se Aleksadar Graham odao piratstvu, profesija gusara postala je opasnom kao nikada ranije. Engleski, francuski, holandski i španski ratni eskadroni su sada, zajedničkim snagama, krenuli da uništavaju mnoga piratska gnezda, a njima su bukvalno bila načičkana mnoga ostrva, poluostrva i ostala skrivena mesta latinoameričkog priobalja. Sve teže se gusarilo, a osećanje skore propasti rađalo je kod progonjenih pirata drskost i surovost. Aleksandar Graham nazvao se zvučnim pseudonimom Benito Bonito. Nakon prvih uspeha u pljačkanju trgovačkih brodova, dodao je i nadimak - Krvavi mač. Ovaj pseudonim sasvim prikladno je predstavljao nepatvorenu prirodu bivšeg kapetana.

Krvavi mač je za svoje tajno stanište izabrao ostrvo Kokos jer se ono nalazilo daleko po strani od značajnih okeanskih puteva. Tamo su, u pećini nepristupačnoj sa mora, njegovi gusari izgradili sigurno sklonište. Do utočišta se moglo dopreti kroz uski prolaz, samo sa strane, stazom kroz skoro neprohodan tropski čestar, putem probijenim kroz stenu, pravcem odozgo nadole. Za tajnu dobro opskrbljene Ali Babine pećine, znao je samo Graham i njegovi najverniji drugovi. Među njima bila je i mlada Meri Dir, izabranica srca Benita Bonita, vešto ugrabljena prilikom pljačke jednog panamskog priobalnog sela. Meri Dir je tada imala 19 godina i, kako će se brzo ispostaviti, postala je izvrsna gusarka. Karijera i ljubav gusarskog para nije dugo potrajala; nedaleko od obala Kostarike njihov brod je onesposobljen za plovidbu, a posada zarobljena.

Sudbina Aleksandra Grahama bila je krajnje predvidiva. Njegovo telo zanjihalo se o najvišem jarbolu engleskog broda. Bilo je to marta 1820. godine. Ni sudbina ostalih saboraca Benita Bonita nije bila bolja - većina razbojnika je streljana na licu mesta, njihova tela su bačena u more, uvek gladnim ajkulama, na gozbu. Groznu sudbinu izbegli su kuvari i Grahamove sluge. Meri Dir je osuđena na trideset godina tamnice u londonskom Taueru. Odležavši punu kaznu, bivša ljubav morskog razbojnika nagovorila je nekoliko lovaca na blago i avanturista da joj se pridruže i krenu na ostrvo Kokos, još nepoharanu riznicu njenog ljubljenog Krvavog mača. Partner u ovom poslu joj je postao škotski kapetan Ejb Mek Kulog. Stari morski vuk je celoj družini stavio na raspolaganje laki jedrenjak, prigodno preimenovan u Meri Dir.

Velika nadanja, koja su gonila Meri i Mek Kuloga na daleki put, nisu ostvarena. Dok je bivša gusarka čamila u zatvoru, vulkanska aktivnost na Kokosu se pojačala, što je rezultiralo nizom velikih požara. Vatra je mesecima besnela na ostrvu. Snažni morski vetrovi, požari i izbijanje lave uneli su neke drastične korekcije u predeo. Kad su se iskrcali na Kokos, Meri uopšte nije mogla da prepozna novi izgled ostrva, niti je mogla da nađe ranije orijentire neophodne pri nalasku ulaza u zlatno skrovište Benita Bonita. Morali su da odustanu. Mek Kulog je usmerio brod ka Limi gde su ubrzo našli novi posao.

Posadu brze jedrilice Meri Dir angangažovala je grupa španskih velikaša, krupnih zemljoposednika, da ih zajedno sa porodicama i blagom prevezu u Španiju. Ovi bogataši, kao i mnogi drugi širom Latinske Amerike, predosećali su neizbežan i brzi krah kolonijanog sistema pod upravom Španije i, nikome se nije ostajalo da gleda ljute pobunjenike i revolucionarnu gardu. Valjalo je spasavati glavu i nagomilano bogatstvo. Izuzetnu vrednost aristokratskog tovara predstavljala je statua Device Marije visoka 1,6 m i teška 80 kg. Bila je izlivena u čistom zlatu, najfinije čistoće. Ova statua je zapala za oko Mek Kulogu i on se odlučio na riskantan potez ne bi li je prisvojio, zajedno sa ostalim dragocenostima. Nesrećni putnici nisu sumnjali u Škotlanđaninovo poštenje. Mislili su da im usluge nudi džentlmen. Pod okriljem noći, Mek Kulog je pobio sve španske putnike i članove posade, što se pobuniše protiv ovog okrutnog zločina. Među ubijenima bila je i Meri Dir. 

Zlato Device Marije

Kapetan je njihovo blago, uključujući statuu, zakopao na Kokosu i vratio se u Englesku. Podmukli ubica je prethodno potopio svoj jedrenjak u vodama Paname, objavivši da se uspeo spasiti samo on i nekoliko članova posade. Mek Kulog je mislio da će brzo uspeti da nađe novi brod, njime otplovi za Kokos i neometano pokupi opljačkano blago. No, Škot je oboleo od tropske groznice. Ubrzo je umro, 1854. godine. Pred smrt, svom nećaku je ostavio mapu sa koordinatama pećine gde je ležalo skriveno blago: 50 32' 57" severne širine i 80 02' 10" zapadne dužine. Zgrožen ujakovim zločinom, nećak je javno publikovao mapu, ne želeći da uzme učešća u potrazi za dragocenostima prekrivenih krvlju nesrećnih žrtava. No, njegov zaprepašćujući potez je izazvao zlatnu groznicu. Priča o kapetanu-ubici, poštenom nećaku i zakopanom blagu je potresala Evropu sve do 1870. godine. Svi pokušaji da se dođe do zlata Device Marije i drugih dragocenosti ostali su bez uspeha.