Tajne potonulih blaga (7): Gospino prokletstvo
Pre pedesetak godina, na zaboravljenom druidskom groblju u Velongu u Eseksu, u Engleskoj, preko noći se pojavio raskošan beli mramorni spomenik sa divnom urnom pridržavanoj nežnim rukama dva bela anđela.
Bareljef na spomeniku prikazivao je usidren brod, okružen jedrilicama, sa kojih se vade podvodne dragocenosti. Ispod bareljefa je uklesan sledeći tekst: "Ovde počiva vitez ser Vilijam Fips, koji je zahvaljujući svojoj neiscrpnoj energiji, među stenama bahamskih sprudova, severno od Španije, otkrio špansku galiju, koja je 44 godine ležala na dnu mora.
On je iz nje izvukao zlata i srebra u iznosu od 300 hiljada funti sterlinga i, kao pošten čovek, sve to blago je dostavio Londonu gde je ono bilo podeljeno celoj družini. Za velike zasluge njegovo veličanstvo kralj Jakov II je Fipsu dodelio čin viteza". Na želju poštovanih stanovnika Nove Engleske, Fips se prihvatio uprave Masačusetsom. Svoje obaveze on je do smrti predano obavljao, a sa posebnom revnošću brinuo se o interesima radnika, zaboravljajući na svoje lične interese, tako da je s pravom zaslužio ljubav i uvažavanje većeg dela stanovnika ove kolonije.
Druga strana medalje
Bareljef sa spomenika prikazivao je jednu stranu medalje što je, ser Vilijam Fips, dobio od engleskog kralja za dobre i časne usluge. Drugu stranu osobite medalje ukrašavali su profili kraljevskog bračnog para s natpisom:
"Neka večno visi njegova ribolovačka udica". Ova udica se odnosila na Flipsovu veštinu punjenja kraljevske blagajne. Za života, ovaj avanturista je od engleskog kralja dobio još jednu medalju. Na njoj je bio iskovan bog mora Neptun, naoružan tradicionalnim truzupcem; vladar podvodnog carstva, sa raskošnom perikom, mirno je posmatrao dobit iz riznice. Deviza na medalji je glasila: "Sve iz vode".
U istoriji Engleske Imperije, do kraja 17. veka, najveći punjač kraljevske blagajne bio je, kako rekosmo, Vilijam Fips - kraljevska nagrada je bila primoravanje Fipsa da se primi dužnosti komandira britanske flote. Odmah zatim dobio je, jednu za drugom, titule guvernera Masačusetsa, Mena i Nove Škotske. Dakako, u pitanju su bile američke kolonije engleske Krune.
Na njih je svoje imperijalno pravo polagala i Francuska. Fips je preuzeo teško breme obaveza na svoja pleća - ko se uopšte može odupreti volji čoveka, uz to kralja što je, u to doba, vladao skoro celim svetom? U novoj ulozi, Fipsu se, ne jednom, ukazala prilika da se bori sa francuskim trupama na američkoj zemlji. Posle velike bitke kod Kvebeka, doskorašnji miljenik sudbine bio je ne samo pobeđen, već i potučen do nogu. Na ovaj nesrećan poraz nadovezali su se dugovi i zamršene intrige mnogobrojnih ličnih neprijatelja.
Jednom rečju, bivši mornar se nasukao na suvom i jedina nada su mu bili uticajni pokrovitelji iz Društva džentlmena - avanturista iz Londona. Ali, ne lezi vraže - Jakov Drugi je bio prinuđen da se rastane od prestola, Udruženje je otišlo u duboku ilegalu, a na engleski presto je došao Vilhelm Treći koga Fips uopšte nije zanimao. Poraženog iz kvebečke bitke strpao je u zatvor, u vlažnu i hladnu ćeliju, gde je ubrzo umro od upale pluća. To je bilo 1695. kada je Fips napunio 44 godine života. Od imovine, procenjene na desetine hiljada funti, ostala je samo jedna srebrna poluga, ona ista nađena na dnu mora u doba prvog pokušaja nalaska potonule španske galije.
Ovaj komadić srebra, rođenom avanturisti Vilijamu služio je kao amajlija. Na žalost, nije mogla sačuvati svoga vlasnika od gorkih preokreta sudbine; zato mu je dobro došla uoči same smrti - na izdisaju, Fips je dao polugu tamničaru ne bi li mu ovaj kupio dostojan grob.
Fips je svoju uspešnu karijeru tragača za blagom, počeo kao u priči. Jedne olujne noći, kada se vraćao s posla, a radio je kao brodski drvodelja u bostonskoj luci. I, prolazivši u sitne sate pored jedne od brojnih sumnjivih krčmi na obali mora, začuo je iz jedne špelunke zapomaganje i bolne jauke. Bez razmišljanja je upao u bednu udžericu čije su drvene zidove garavile petrolejke i zatekao tužan prizor: dok je krčmar hrkao za improvizovanim pultom, dvojica momaka su tukla nekog nesrećnog starca.
Snažni Vilijam mu je pritekao u pomoć tako što se sa napasnicima obračunao čvornovatom, dugačkom palicom. Ova mu je, inače, služila za rasterivanje nasrtljivih lučkih džukaca. Momci, ne samo da su ostavili svoju žrtvu, već su se nadali u bekstvo.
Fips je sa par čaša ruma povratio starca. Nesrećnik je jedva došao k sebi, jednako zahvaljujući nenadanom spasiocu. Vilijam je zatražio da mu objasni zašto su ga bitange tukle. Starac je, svom iznenadnom ponoćnom spasiocu, poverio tajnu koju su, dve hulje, pokušale batinama iz njega da izvuku.
Otavio, kako se zvao, bio je nekada davno kormilar na brodu Naša gospa od Konsepiona. Jedne prilike, brod se nasukao na koralni sprud nedaleko od Bahama. Talasi su ga razbili i on je potonuo odnoseći, u njedra okeana, neizmerno bogatstvo. U pitanju su bile poluge plementih metala iz Perua i Meksika, smaragdi i drago kamenje iz Kolumbije, indijanski nakit iz Venecuele.
Jedan od malobrojnih, koji je uspeo da se spase, bio je i Otavio. Iskusni kormilar je, potom, načinio preciznu mapu gde je Gospa potonula, ali nije uspeo da nađe pouzdane partnere da blago izvuku na svetlost dana. Godine su prolazile i, uvidevši da više nema ni snage ni sredstava da dospe do blaga sa ove galije, on je Fipsu predao mapu, zatraživši zauzvrat samo nešto zlata, ukoliko ovaj uspešno okonča potragu.
Na krilima Ruže Alžira
ispostavilo se da je drvodelja Vilijam Fips bio idealna osoba za takav poduhvat. Ne časeći ni časa, on je prodao svoju skromnu imovinu i, zahljujući poznanstvu, obezbedio besplatnu kartu do Sauthepmtona u Engleskoj. Nameravao je da, za svoj poduhvat, angažuje najbogatijeg sponzora - lično engleskog kralja Karla II. Vrlo dobro je znao da ga, na mogućem putovanju u potrazi za blagom, očekuju mnoge opasnosti: bahamskim vodama vladali su opasni razbojnici i gusari; pirati su se jedino plašili brodova iz sastava armade Britanskog Kraljevstva.
U pokušaju da se lično sastane s kraljem, Fips je potrošio sav svoj novac: morao je potplatiti nekoliko dvorskih službenika te čekati par meseci. Ipak, trud se isplatio. Karlu II se Fipsova ideja veoma dopala i on ga je imenovao zapovednikom fregate Ruža Alžira. Ovaj brod je imao izvrsnu, iskusnu posadu, svrhovito naoružan sa 18 topova velikog dometa; njima je bio štićen i od mnogih neprijatnosti sa gusarske strane.
Jedna srebrna poluga
I, evo bivšeg drvodelje kako se, u crvenom mundiru, opšivenom zlatnim insignijama, šepuri na komandnom mostu fregate, što pod punim jedrima plovi prema Karipskom moru i onim zlosrećnim grebenima, gde ga je čekala potonula Gospa. Znao je da je pohlepa Karla Drugog bila presudna u njegovoj karijeri; ovaj monarh bio je nadeleko poznat kao ljubitelj raskoši i skupog provoda, na šta je odlazilo mnogo novca iz državne kase. Bacivši sidro na mestu precizno označenom na Otavijevoj karti, Fips i njegova družina su se odmah dali u potragu: danima su osmatrali i kružili iznad morskog dna, po plićacima. Ali avaj, uspeli su da nađu samo jednu srebrnu polugu.
