Tajne potonulih blaga (1): Opasno ostrvo Kokos
Legende o dragocenostima i velikom opljačkanom blagu, tokom brojnih piratskih pohoda, danas golicaju maštu mnogih zanesenjaka; nadom u brzo bogaćenje, pothranjuju se legije zanesenjaka, nagoneći pojedince da svakodnevno istražuju brojna ostrva razbacana u Tihom, Atlantskom i Indijskom okeanu.
Po svoj prilici, najvećom tajanstvenošću je obavijeno ostrvo Kokos, zatureno u ekvatorijalnom delu Tihog okeana, na oko tri stotine milja od obala Kostarike u čijem sastavu se danas nalazi. Po veličini, topografiji i drugim spoljnim oznakama, ovaj nenaseljeni kutak Zemlje zapanjujuće podseća na opise književnika R. L. Stivensona iz njegovog čuvenog dela Ostrvo sa blagom. Stivenson ga je proslavio, a Kokos je poslužio kao mesto događanja za uzbudljive obračune njegovih heroja.
NIZ TRAGEDIJA
Koliko su legende o tajnim skrovištima, gde se krije neverovatno gusarsko blago, na Kokosu verodostojne, danas niko sa sigurnošću ne može potvrditi jer je, od poslednjeg impresivnog nalaza prošlo više od 70 godina. Marsel Dibone, sekretar Pariskog kluba lovaca na blago, kaže:
"Veliki broj tragalaca opsednut je legendama vekovima umnožavanih oko misterije Kokosa. Mnogi ih uzimaju zdravo za gotovo, skupe novac, ukotve brod i onda traže li traže, sve dok ih pomorska policija Kostarike ne otera..."
Za ostvro Kokos se ni u kom slučaju ne može reći da je gostoljubivo. One, namerene da nađu blago, kao i pirate svojevremeno, ovde sačekuju oblaci debelih crnih muva i gomile sitnih crvenih mrava, budno čuvajući tajne stenovite obale i tropskog rastinja. Kako Dibone pripoveda, teško vama ako niste dobro zaštićeni obućom i odećom: "Ujedi ovih stvorenja izazivaju bolan svrab i brojne plikove; oni očas oštete nezaštićen deo kože. Telo se prekriva bolnim ranama tako da se samo najupornijima i, dobro zaštićenim lovcima na blago, ne javlja želja da sve napuste, da odmahnu rukom i što brže pobegnu sa Kokosa, da se više nikada ne vrate".
Pet stotina ekspedicijaSledeći legende, kako kažu neslužbene statistike, na ostrvu Kokos je boravilo oko pet stotina zvanično evidentiranih ekspedicija. Kući su se, uglavnom, vraćale bez teškog zlatnog bremena. |
Niz opominjućih tragedija, svedoči Marsel Dibone, nije mogao da ohladi žar brojnih lovaca na blago skriveno na Kokosu: "Od 1952, kada su intenzivirane potrage, u vodama Kokosa bilo je 12 brodskih havarija i čak 48 smrtnih ishoda ove opasne avanture" kaže sekretar Kluba i nastavlja:
"To i devastacija ostrva, u periodu od sedamdesetih godina 19. veka do danas, uticalo je na odluku vlade Kostarike da zabrani boravak na ostrvu svima, izuzev naučnicima. Naime, nesavesni lovci na blago su na ostrvu izazvali niz požara, a iza svake ekspedicije je ostajalo na gomile plastičnih boca, konzervi, kesa i raznog drugog smeća. Ostrvu je, kako svedoči izveštaj UNESKO iz 1997. godine pretila ekološka katastrofa i otuda reakcija vlade Kostarike, prinuđene da ovde zabrani bilo kakva dalja raskopavanja i pretrage".
Godina 1820. bila je za ostrvo Kokos, u pogledu gusarskih i lopovskih tajnih pohranjivanja blaga, izuzetno plodna. Prema podacima kojima raspolaže Pariski klub lovaca na blago, te godine je na ostrvu boravio britanski gusar Skot Tompson da bi zakopao blago oteto sa španske fregate. Ovo blago je Klub procenio 1956. na 18 miliona dolara. Reč je o blagu poreklom iz jedne od brojnih peruanskih riznica; njega je Španska mornarica prevozila u neku od matičnih luka. Sadržaj kovčega popisan je do najsitnije dragocenosti i, taj spisak se i danas čuva u Pomorskom arhivu Sevilje.
Priča o blagu Skota Tompsona zainteresovala je trojicu Francuza: Kloda Šarjea, Žana Portelja i Roberta Verna. Odlučili su, kud puklo da puklo, po svaku cenu se dokopati impozantnog blaga. Šarje i Portelj su bili članovi pariskog Kluba od 1948.g. i intenzivno su učestvovali u njegovom radu: Šarje, kao novinar, a Portelj je, iz brojnih dokumenata, uzimao građu za svoje petparačke romane, objavljivane u sveskama i kroz nastavke, na stranicama Frans Soara. Portelj je bio veliki poklonik Stivensona i Salgarija, pisaca što proslaviše piratski roman. Želeo je da dostigne njihovo umeće i slavu.
Robert Vern je po zanimanju bio speleolog, bez stalnog zaposlenja. Pošto su od Kluba dobili sve informacije o dragocenostima što ih je, na Kokosu, zakopao engleski pirat Tomson, tri druga su na jahti Elena krenuli u potragu - možda ne iz namere da nađu blago, već više iz želje da dožive nezaboravnu avanturu. Sa njima je putovao iskusan navigator i jedan član posade. U julu 1962.g. srećno su doplovili do Kokosa i usidrili se u njegovom zalivu. Na Vernovo insistiranje, pristali su da prvo istraže par obalnih pećina, a potom da krenu na ostrvo i njega na tenane prečešljaju.
Trećeg dana, po svedočenju Verna i dvojice članova posade, datog pomorskoj policiji, došlo je do katastrofe. Gumeni čamac, kojim su krenuli ka jednoj od pećina, prevrnuo se pod naletom talasa. Odbivši se od obale, odvukao je pod vodu Šarjea i Portelja, skupa sa opremom. Vern je uspeo da se spasi, uhvativši se za konopac razapet duž boka čamca. Sa jahte su videli prevrtanje i drugim gumenjakom hitro krenuli brodolomnicima u pomoć. No, spasen je samo Vern. I pored detaljne pretrage, tela nesrećnog Šarjea i Portelja nisu bila pronađena.
"Ovo je samo jedna od nesreća koje su se desile u vodama Kokosa", kaže Marsel Dibone, nadajući se da ih više neće biti. Dosta udesa, ali i srećnih obrta zabeleženo je u arhivama pariskog Kluba.
Jata belih nemaniIskrcavanje na obalu Kokosa je skopčano sa nizom opasnosti. Strme litice ostrva, pune pećina koje su izdubljene neprekidnim radom vode, zapljuskuju neprestano veliki talasi, preteći da prevrnu čamac neiskusnoj posadi. Ulaz u unutrašnjost Kokosa vodi kroz uzak zaliv pun podvodnih hridi; u njega se uliva jedina rečica na ostrvu. Pokušaj ulaska, za vreme oseke, mnogo puta je doveo do nasukavanja ili teških brodskih havarija; ovde dodatnu opasnost predstavljaju i jata belih ajkula; strašnih nemani, zbog mešanja slatke i slane vode, ima u jatima. |
ZAGONETNA LIČNOST
Poslednji veliki nalaz, vredan pedesetak miliona dolara, zbio se proleća 1930. kada je elektroinženjer Semjuel Klejton boravio na Kokosu predvodeći veliku američku ekspediciju. Njegovo opsežno istraživanje je finansirala vlada Kostarike.
Klejton je, pomoću metalofona vlastite konstrukcije, iskopao blago koje je sakrio gusar Tomasa Kokren između 1821. i 1823. Da je blago pripadalo ovom engleskom avanturisti, neobične, spektakularne biografije, otkrila su docnija ispitivanja Pariskog kluba. Sam Klejton, zagonetna ličnost, javno se zahvalio neznanom dobrotvoru, potonuvši kasnije u potpunu anonimnost. Sa vladom Kostarike je podelio blago i od vlastitog dela mogao je ugodno da živi do kraja života, ne hajući za stotine leševa kojima je bio popločan Kokrenov put do blaga i trenutka kada ga je sakrio u njedrima negostoljubivog ostrvceta. U časovima dok ga je sakrivao, Tomas Kokren nije ni slutio da ga gleda posednji put.
