Glumili ludilo, psihijatri ih strpali u ludnice
Psiholog Dejvid Rozenhan sproveo je eksperiment 1973. godine koji je objavljen pod nazivom “Biti normalan na nenormalnim mestima”. Danas ova studija ima veliki značaj za psihijatrijske dijagnoze.
Eksperiment se sastojao iz dva dela:
Prvi je uključio slanje tri žene i pet muškaraca u mentalnu instituciju. Svaki volonter je simulirao halucinacije da bi obezbedio prijem u razne psihijatrijske bolnice i kod svakog je dijagnostikovan psihički poremećaj.
Nakon dijagnoze, Rozenhan je volonterima davao instrukcije da se ponašaju normalno i da govore kako više nemaju halucinacije. Osoblje je i dalje verovalo da su psihički oboleli. Neki su čak bili zatvoreni i po par meseci.
Međutim, na ovome se nije završilo.
U drugom delu eksperimenta, uvređene bolnice izazvale su Rozenhana da pošalje još volontera, da bi dokazali da osoblje može da ih otkrije. On je pristao, i sklopio dogovor da u naredna tri meseca pošalje jednog ili više pacijenata, a oni će pokušati od “izvale” ko je “uljez”.
U naredna tri meseca Rozenhan poslao 193 nova volontera: psihijatri su identifikovali 41 kao potencijalnog “glumca”, a u dodatna 42 volontera se sumnjalo.
Tada je usledio najšokantniji momenat, barem za osoblje ove institucije.
Rozenhan je otkrio da je lagao i da zapravo nije poslao nijednog volontera, što znači da je osoblje bolnice označilo 41 pravog pacijenta – možda i ozbiljno obolelog – kao mentalno zdrave.
Rozenhan je iz ove studije zaključio da “ne možemo razlikovati duševno zdrave od duševno obolelih u psihijatrijskim ustanovama”.
Genijalno.
