Kako živi poslednji nindža u Japanu?
Nema dečaka koji barem jednom nije poželeo da bude nindža. Ipak, u 21. veku to i nije naročito zahvalan poziv, ako je verovati poslednjem nindži u Japanu.
Kao 21. čelnik klana Ban koji postoji već 500 godina, 63-godišnji Kavakami se smatra poslednjim živim japanskim tajnim špijunom. On ni najmanje ne podseća na kostimirane heroje iz akcionih filmova, ali poseduje veštine od kojih zastaje dah.
“Mislim da me zovu poslednjim nindžom zato što verovatno ni jedna druga osoba nema sposobnosti koje su moji učitelji preneli meni”, kaže on.
Ovaj bivši inženjer počeo je da podučava druge nindžucu veštini pre deset godina, ali priznaje da je prava istorija o nindžama i dalje misterija.
“Postoje neki crteži na njihovom oružju, ali nikad nismo pronašli detalje. Možda su ih namerno prikrili”, kaže Kavakami i dodaje, “mnoge tradicije prenošene su usmeno, pa ne znamo koliko su tehnike menjane i na koji način”.
U 21. veku teško je isprobati i ono malo što je od drevnih špijuna ostalo.
“Mi ne možemo isprobati neke načine ubijanja niti otrove. Čak i kad bismo pratili instrukcije kako da napravimo otrov, ne možemo proveriti da li radi”, kaže on.
Prvi put se susreo sa tajnim svetom nindži kada je imao samo šest godina, pa se jedva i seća svog prvog učitelja – Masaza Išide, čoveka obučenog u odore budističkih monaha.
“Vežbao sam, a da nisam ni znao šta zapravo radim. Mnogo kasnije sam shvatio da je to nindžucu”.
Kavakami kaže da trening obuhvata fizičke i psihičke vežbe, kao i proučavanje hemikalija, vode i psihologije.
“Nindžucu je za mene skup superiornih tehnika za preživljavanje, iako je potekao iz ratnih veština poput špijunaže i gerilskih napada”, kaže on.
“Za koncentraciju, gledam u vrh sveće, sve dok ne steknem osećaj da se nalazim unutar nje. Takođe, često vežbam tako što osluškujem zvuk koji proizvodi igla kada padne na pod”, kaže on.
Ovaj vitalni 63-godišnjak penje se uz zidove, skače s velikih visina i zna kako da pomeša hemikalije i izazove dim ili eksploziju.
“Tradicija od nas zahteva da trpimo vrelinu i hladnoću, kao i glad i bol. Treninzi su teški i bolni – u njima nema ničeg zabavnog, ali ne razmišljam mnogo o tome dok vežbam. Sada je to deo mog života”, kaže Kavakami. On tvrdi da je ranije važio za “čudnog dečaka”, ali su njegova interesovanja privlačila malo pažnje u vreme kad se Japan borio da “skrpi kraj s krajem” posle Drugog svetskog rata.
Nešto pre nego što je napunio 19 godina, nasledio je titulu učitelja zajedno sa tajnim svicima i posebnim oružjem. On vrlo oprezno izbegava da potvrdi da je baš on “poslednji nindža”, budući da tajni svet nindžucua sigurno nije spreman da otkriva svima. Radije naglašava da je prava umetnost nindže u tome da ljude iznenade, pre nego da primenjuju brutalnu silu.
“Ljudi nisu uvek na oprezu. Uvek postoji trenutak kada su opušteni i kad ih možete uhvatiti”, kaže on.
Sve je u tome da iskoristite slabosti protivnika, odvratite mu pažnju i obezbedite za sebe brzo bekstvo. Moguće je sakriti se i iza najmanjih stvari, kaže Kavakami.
“Ako bacite čačkalicu, ljudi će pogledati u tom pravcu, a vi ćete dobiti priliku da se izvučete”.
“Često kažemo da je moguće izbeći smrt tako što ćete se sakriti iza trepavica protivnika – to znači da mu možete biti toliko blizu da vas on ne primećuje”.
Kavakami je nedavno počeo da se bavi istraživačkim poslom na Univerzitetu Mie gde proučava istoriju nindži.
Iako svakodnevno demonstrira veštine koje bi vas zasigurno zapanjile, neće imati naslednika – on je poslednji čovek na čelu klana Ban.
Prosto, neće uzimati više učenika.
“Nindže se ne uklapaju u moderno doba”, kaže Kavakami.
