Srpski kamen uzidan u Belu kuću?
Teško da u Srbiji postoji kamen koji se ugradio u neimarije celog sveta kao što je belovodski peščar iz istoimenog sela kod Kruševca. Šest vekova traje eksploatacija slavnog kamena bez koga ne bi bilo ni crkve Svetog Marka na Tašmajdanu, kako istorija pokazuje, ali ni Bele kuće, kako legenda govori, pišu beogradski mediji.
Tek, tokom ove nedelje je u Beloj Vodi ponovo praznik. Okupilo se tamo na desetine majstora klesara, mladih mozaičara, konzervatora, akademskih vajara i naivaca da još jednom pokažu šta peščar ume i sme. Na 37. belovodskoj rozeti, smotri posvećenoj kamenu, ovih dana održava se i Šesnaesta vajarska i Druga mozaičarska kolonija. Kamena ima odveć, pa i meštani pripomažu umetnicima da ga nabave. Ako se zađe u brda iznad Bele Vode, peščar leži do dubine od 50 metara!
- Kada su 1997. godine merili bilo je oko 400 starih i novih površinskih majdanskih kopova - svedoči za ''Novosti“ prof. dr Velibor Lazarević poreklom iz Bele Vode. - Oko 1880. godine su se svi vijadukti i mostovi prve srpske pruge od Beograda do Niša gradili od našeg peščara, a između 1919. i 1960. godine gradilo se Pomoravlje, centralna Srbija, pola Šumadije sa Levčom i Temnićem, pa na jugu do Blaca i Prokuplja. Dela od našeg kamena su od Moske i Sent Andreje na severu, do Izraela i Vaseljenske patrijaršije na istoku, Krfa i Hilandara na jugu i Birmingema na severu.
Klesarsko umeće nasleđivalo se zajedno sa alatom i to odmah posle niže škole. Zanat se napuštao jedino ako se od silihoze razboli i to između 30. i 50. godine života.
- Ajde sinko ovamo gde sam ja, gde je bio moj otac i moj deda - priča za „Novosti“ Dragan Smiljković (64), kamenorezac iz Bele Vode. - Tako me je otac poveo na zanat. Kakav granit, daleko bilo... Sve od kamena se gradilo, našeg beličnjaka. Bilo nas je na stotine, a danas jedva nas desetina starih je opstala. Mladi - nemoj da pitaš, neće ni u baštu, a kamoli da rade kada malo pekne sunce.
Klesare dobro pamti Vlasta Miladinović, majstor kamena iz Umke, poreklom iz Kamenara, obližnjeg sela.
- Svi temelji su se u ovim krajevima nastali od pešara a on se dovozio volovskom zapregom - kaže nam Vlasta Miladinović. - Beli kamen nije lak za obradu. Često je to rudnički posao.
Tananu sadržinu belog peščara sedimentnog porekla koriste i mozaičari. U poslu sklapanja mozaika zatičemo Jelenu Mijatović, Milenu Vitorović, Branku Savić, Snežanu Đaković, mlade i školovane umetnice iz Beograda, koje originalnim tehnikama uz korišćenje mozaičarskih klešta, čekića, nakovnja rukorade peščar.
- Beli peščar ima oko 25 toplih valera i dela izuzetno pitoma - kaže Olivera Štrbac, rukovodilac Mozaičarske kolonije.
Branka Savić, studentkinja Akademije SPC, umače zagrejane kamenčiće u vosak i ovom raritetnom tehnikom izrađuje male mozaike. Sve što izrade pokloniće narodu Bele Vode. Tako se u neobičnom seoskom muzeju čuvaju praistorijske alatke, srednjovekovne umetnine, spomenja, ali i tocila, poklopac za turšiju i sve to od belovodskog peščara.
- Danas sigurno znamo da je beličnjak ugrađen u manastire i crkve moravske škole Drenča, Naupara, Lepenac, Ravanica, Lazarica, Ljubostinja, Rudenica, Manasija, Kalenić, Milentija, Veluće, te ostatke slavnih gradova, utvrđenja, paleta, česama, portalima, vencima, školama, a zbog estetike i postojanosti peščar su birali knez Lazar, despot Stefan Lazarević, Rade Neimar, Radič Postupovič, vladika Nikolaj Velimirović, patrijarh German - objašnjava nam dr Velibor Lazarević.
Ako se cela Srbija sruši ostaće samo građevine od beličnjaka, veruju u selu Bela Voda. Rade Jovanović, predsednik Organizacionog odbora 37. belovodske rozete, otkriva nam da se uveliko pregovara o otvaranju zanatskog smera u kruševačkoj građevinskoj školi.
- Dok je nas i belovodskog peščara biće i za Srbe kuća - kažu Belovođani.
