Najbizarnije kazne u američkom pravosuđu
Kazne za izgrednike u Americi nekada su u najmanju ruku neobične, pa su tako sudije povremeno odlučivale da osuđeni spava u psećoj kućici, umesto u zatvoru, hoda gradom noseći ponižavajući znak, pa čak i da promeni frizuru.
"Ovaj neobični trend traje već 20 godina”, kaže Džonatan Tarli, profesor na Univerzitetu Džordž Vašington. “Takve kazne neretko se svide javnosti i na neki način donose dobru reputaciju sudovima”.
Tarli kaže da se možda i najneobičniji slučaj dogodio u Juti, kada je 13-godišnja devojčica otišla pred sud, zato što je jednoj trogodišnjakinji odsekla kosu tupim makazama.
Kejtlin Lopan iz Prajsa priznala je da je u "Mekdonaldsu" ošišala trogodišnju devojčicu koju nije poznavala. Sudija Skot Džohensen zbog toga ju osudio na 276 sati društveno korisnog rada, ali je njenoj majci Valeri Bruno rekao da kazna može da bude smanjena za 150 sati, ukoliko joj na očigled svih odseče rep.
Bruno ga je poslušala i odsekla ćerkin rep, a kazna je smanjena.
“Ne razumem kako sud koji se spušta na nivo 13-godišnjaka može nekog da uči moralnim lekcijama. Sud je, dakle, učinio isto što i devojčica”, kaže Tarli.
On smatra da takva presuda šalje pogrešnu poruku.
“Upotreba arbitrarnosti i hirovitog autoriteta nisu nešto čemu treba učiti decu. Sud je pokazao da ono što je uradila ona, on može uraditi drugim ljudima”, smata on.
Ipak, to nije najneobičnija presuda u istoriji američkog pravosuđa. Možda još čudnije zvuči kazna za jednog oca koji je maltretirao dete – on je mogao da bira između 30 dana u zatvoru ili da 30 noći prespava u kućici za pse.
Čovek je odabrao kućicu za pse, kako bi mogao da zadrži posao.
Takođe, u jednom slučaju u Ohaju, opštinski sudija osudio je dvojicu tinejdžera koji su na Badnje veče provalili u gradsku crkvu da marširaju gradom u pratnji magarca i nose znak na kom piše “Izvinite zbog ove idiotske uvrede”.
Isti sudija kasnije je naredio da jedna osuđenica bude odvedena na neko udaljeno mesto i spava napolju, zato što je na ulicu izbacila mačiće koje nije mogla da izdržava.
Tarli smatra da takve kazne čiji je cilj osramoćivanje osuđenog nemaju ništa veći uticaj na pojedinca od konvencionalnih i da su takvi “primitivni potezi”, primereni 18. ali ne i 21. veku.
