Muzej na sedam kvadrata

Makedonski arhitekta Simeon Zlatev Mone, kolekcionar i zaljubljenik u stare predmete, nedavno je konkurisao za Ginisovu knjigu rekorda i nada se da će njegov etno muzej u selu Džepčište kod Tetova i zvanično biti proglašen za najmanji na planeti.

Zaljubljenik u antikvitete: Simeon Zlatev Mone

Na prostoru od svega sedam kvadrata izloženo je više od 2.000 eksponata od kojih neki potiču iz 8. i 5. veka pre naše ere. Tokom tri decenije sakupljao je knjige, novčanice, pribor za pisanje, minđuše, broševe, ordenje, medalje, pafte... U muzeju su izložene su i autentične diplome i esnafski sertifikati koji svedoče o razvoju manufakturne proizvodnje u Makedoniji, a ispod njih su smešteni arheološki eksponati - fibule, prstenje, alati i oruđe iz rane antike do kasnog srednjeg veka.

- U muzej su prvo dolazili samo moji prijatelj, a sada stižu gosti iz celog sveta. Nedavno su bili turisti iz Japana. Za proteklih 11 godina prošlo je više od 14.000 posetilaca iz Makedonije i inostranstva. To ne zvuči mnogo, ali ako se zna da muzej radi samo leti i da u njega može da uđe samo jedan čovek, to je zaista velika brojka - kaže Mone.

Muzej se nalazi u vikendici porodice Zlatev. Dvorište podseća na lapidarijum gde je smešteno nekoliko velikih zemljanih pitosa i ćupova koji su nekada služili za čuvanje žita i salamurenje mesa. I unutra je sve sređeno kao pod konac, a muzej zadovoljava sve standarde. Ima prostor za restauraciju i evidenciju eksponata, depo i izložbenu galeriju. Na izlazu se nalazi i knjiga utisaka u koju se do sada upisalo nekoliko hiljada gostiju.

- Najmanji eksponat je gumena loptica manja od jednog centimetra kojom se u prošlom veku glasalo za Komunističku partiju Jugoslavije ili za monarhiju Jugoslaviju. Nju sam na poklon dobio od bibliotekara Voje Dimića. Najveći eksponat je bakarna sofra prečnika jednog metra, a najteži je ručna kamena vodenica za mlevenje žita - objašnjava Mone.

Na krcatim policama i vitrinama naređani su predmeti od porcelana i stakla, razni štembilji i pečati.

Zlatevu je najdraža čaša iz 1937. godine na kojoj su izgravirani likovi porodice Karađorđević.

Ispod malog trema u dvorištu vikendice kao posebna celina prikazani predmeti izrađeni od metala, bakra, železa, mesinga i cinka.

- Jedan dana me posetio komšija, čika Nuriman Jonuzi i rekao mi: "Mone, ja sam već star. Nekada sam u dedinom avanu usitnjavao i po 100 kilograma duvana da bih prehranio porodicu. Sada to više niko ne radi, pokloniću ga tebi da znaju generacije koje dolaze kako je to nekada bilo".

Tako sam od čika Jonuzija dobio železni avan. Mone ne želi da pominje imena donatora zato što ih ima mnogo. Svaki eksponat svedoči o vremenu i tradiciji Makedonaca, Albanaca, Turaka, Srba i Roma na ovim prostorima, njihov način odevanja i stila života.