Milunka odbila 200 prosaca
Milunka Dabović iz sela Maskova kod Ivanjice odbila je do sada više od 200 prosaca, ali još uvek se nada da će onaj koji joj je suđen zakucati na njena vrata. Dolazili su prosci sa svih strana i iz inostranstva, ali njeno srce pred njima nije zaigralo.
Za dve decenije koliko traje pohod neženja u ovo udaljeno selo pod planinom Mučanj, Milunka kaže da bi mogla da napiše roman o muškim slabostima. Većina prosaca su imućni i čestiti mladići, ali manu im otkrije već dok otpiju prvi gutljaj njene kafe.
Put do Milunke je dug i nepristupčan, u to su se prosci najbolje uverili. Do njenog doma od Ivanjice i Prilika stiže se preko sela Katići i Močioci gde se za Maskovu odvaja makadamski blatnjav drum. Kod seoske prodavnice u Močiocima upitali smo seljane za udavaču koja je dosad odbila najviše prosaca u Srbiji.
- Ako je ne pronađete kod kuće, ona je sigurno negde u njivi, ogrejalo je pa su krenuli radovi - rekao nam je Milunkin komšija Simo Mišović (78). - More, dolaze sa svih strana, stižu i mercedesima, naočiti i bogati, al' ona neće, pa neće. Neki kažu da se obećala jednom đuvegiji, a on nikako da stigne. Mnogi su se vratili kad usput čuju kakav je Milunka veliki radnik.
Digla je kuću na sprat, a jesenas je uvela i vodu, a da nije dinara uzajmila u selu. Priča se u kraju da se jedan bio namerio da je noću ukrade, pa je na kraju odustao.
Uteha u flaši rakije
Na uskom seoskom putu nailazimo na dve žene ogrnute gunjem od ovčje kože i s vilama i budakom preko ramena. To je bio naš susret sa Milunkom i njenom majkom Milojkom. Krenule su na livadu da rasture stajsko đubre.
U prtljažnik vozila stavljamo njihov alat i postajemo gosti ovih vrednih žena, a s namerom da otkrijemo misteriju zbog čega je Milunka odbila tolike prosce. Ne krije da uskoro puni 42 godine i da se pravi prosac pojavio još dok je bila u sedmom razredu osnovne škole. Pred kuću Dabovića došao je mladić koji ju je spazio u selu i od njenog oca zatražio Milunkinu ruku. Njen sada pokojni otac prosca je, kako i priliči, ugostio, ali mu je tada rekao da on nema devojku za udaju, jer je Milunka tada još bila dete.
- Kad sam završila školu i stasala za udaju, krenuli su da dolaze prosci. Kažu videli me na saboru, ili u Ivanjici dok sam tamo ranije prodavala kajmak i sir. Mojoj popularnosti doprineli su i trgovci stokom i drvima kojima je bilo neobično da o takvim muškim stvarima pregovaraju sa ženama, jer kada mi je otac umro, majka i ja smo preuzele sve muške poslove - priča Milunka Dabović dok s osmehom kuva kafu i priprema meze.
Primila nas je u lepo nameštenoj dvospratnici od 140 kvadrata. Kaže da su je ona i majka gradile pune tri godine. Od glavnog seoskog puta do njene kuće silazi se uskom stazom koja zbog strmine ima serpentine. Tom stazom, kojom se može ići isključivo pešice, Milunka je sa glavnog puta u avliju prenela 17 kamiona građevinskog materijala. Kuću su majstori sazidali za jedno leto a Milunki je trebalo samo tri godine da je potpuno opremi.
Pored velike kuće nalazi se čatmara stara više od 80 godina u kojoj su rođeni ona i brat. Iako ima samo devet kvadrata, neće da je ruši jer su sa zemlje te oronule zgrade ona i brat krenuli u život. Prosce odavno prima u novoj kući.
- Dođu tako i počnu da govore, ispričaju što su i odakle su došli. Kod mene otpor proradi kad krenu da govore kako lepo žive a malo rade. Vele meni: "Moja žena ne bi ništa radila, samo, eto da ima ko u kući da bude". Ama ljudi, gde ima dobrog života a da se ne radi? To je jedan od razloga što ih odbijam a drugi je taj što svi, ali baš svi koji sednu za ovaj astal, ni za živu glavu ne bi okusili kap rakije. Vele, ne piju. A kad se malo raskrave onda ne možeš da ih odvojiš od flaše, šta će mi taki čovek - priča Milunka svoje dogodovštine sa proscima.
Njene komšije su nam ispričale da su pojedini odbijeni prosci danima ležali u šljiviku pod drvetom, utehu tražeći u flaši, i ne znajući da ih je ona od Milunke oterala.
Prokopala planinu
- Mnogi muškarci su neradni. Pričaju kako imaju po ko zna koliko hektara zemlje, koja tobože slabo rađa, pa su odlučili da odu u grad i budu zanatlije. Čim to čujem, znam da se radi o čeljadetu koje oće leba preko motike. Zemlja hoće radnika, a svako ko radi, mora da ima - kaže Milunka, koja se u međuvremenu preodenula u stajaće odelo, namenjeno za prilike kada se u kući dočekuju gosti.
Iznosi meze i nastavlja priču.
- Gledam tu po selu, ima žena, muževi im idu pijani i pocepani a one u stilu "uz drum Diko, niz drum Peruniko", ne haju za njih ni pet para. Takav život neću, hoću muško spram sebe - zaključuje ona.
Bez oca je ostala kada joj je bilo 16 godina. Svake jeseni ona spremi oko 200 kubika ogrevnog drveta. Svaki trupac na rukama iznese iz šume, iscepa i složi. Posle ta drva prekupci kamionima odvoze iz ovih krajeva. Sa majkom obrađuje dva hektara zemlje otete od kamena i vrleti od čega je 20 ari pod malinom. Godišnje proda oko osam tovara sira i tri tovara kajmaka, od čega je, kaže, sagradila novu kuću. Prošle godine je ušla u poduhvat kojim je zasluženo dobila priznanje da je sposobnija od svakog ovdašnjeg muškarca.
- Kad smo zidali kuću sa izvora na obramači nosila sam po dve kofe od po 20 kila vode da polivam ploču. Dok sam prelazila tih 200 metara s tovarom na leđima, tad sam rekla sebi:
"Vala Milunka, uvešćeš vodu u kuću il' živa biti nećeš" - kaže, presrećna što je rovokopač uspeo da prokopa više od polovine kanala kojim su postavljene cevi.
Izvor i kaptaža od Milunkine kuće udaljeni su više od tri kilometra na obližnjoj planini Kadijači. Milunka tvrdi da je ručno prokopala "samo 930 metara" za trasu vode duboku pola metra.
- Kroz borjak i kamenje moralo je da se kopa ručno. Tako kopamo nas dve kanal prošlog februara kad uradi sneg. Kad smo izašli iz borove šume, sneg napadao pola metra, jedva smo kući otišle - priča majka Milojka.
- Eto, baš skoro dolazili gledioci iz Beograda, fin mladić, naočit, samo malo ćutljiv. Njegova sestra zgodno o njenu zbori, zet još zgodnije. Pričaju da je električar, da fino privređuje i da bi da se ženi. A on samo gleda u trpezu i ni da bekne. Ja joj posle kažem: "Ćeri, nemoj da si na kraj srca, prolaze godine, ostaćeš sama, muka je to".
Dok nas je ispraćala Milunka nam je ulila nadu da će se, ako sudbina ne kaže drugačije, zaigrati i na njenom veselju.
- Ako jednog dana upoznam muškarca koji je po mojoj meri, vredan, radan i dobar čovek, sama ću mu prići, neću čekati da dođe da me prosi. Uostalom, bolje je biti sam i gospodar svog života nego vazda biti nečiji rob - zbori Milunka.
