Iz diplomatije u Koštuniće

Samo u prvi mah izgleda čudno da je Dragan Bralović, bivši viši saradnik u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije na radu u našim ambasadama u Engleskoj, Holandiji, Mađarskoj, Zimbabveu..., i rođeni Beograđanin izabrao da ostatak života provede u Koštunićima, u zaseoku Mirkovići gde savršeni planinski mir remeti samo žubor vode reka Dučine i Graba. Tu, na samom ušću planinskih reka sa kojih još uvek može da se pije kristalno čista voda, Dragan je pre nekoliko godina sagradio kuću.

- Onog trenutka kada sam shvatio da su oni koji vode državu počeli da idu po mišljenje u strane ambasade, bez ikave najave, bez ijedne reči i bez ikakve otpremnine uzeo sam radnu knjižicu i stavio tačku na dotadašnji rad.

Kako urbane sredine nikada nisam voleo, a posebno život u Beogradu, odlučio sam se da ono što je ostalo od života provedem baš pod Suvoborom i nikada sebi neću oprostiti što to nisam bio dovoljno mudar da to uradim i pre - kaže Bralović i dodaje:

VREDI MALO BOGATSTVO: Dragan Bralović sa jaguarom posle restauracije

Moj otac je rodom iz Pranjana, mesta udaljenog desetak kolometara od Koštunića, te se može pomisliti da sam se u ove krajeve vratio, ali nije tako jer sam, zapravo, došao na početak i ovde sam našao sebe i sve ono o čemu sam decenijama maštao - objašnjava Bralović.

Od trenutka kada je počeo da gradi kuću na mestu gde je nekada bila vodenica na reci Dučini, Dragana su meštani prihvatili kao svog, a od 2006. godine, od kada stalno živi u Koštunićima, Dragan je postao toliko uvažen da se u selu gotovo ništa ne započinje bez njegovog mišljenja i saveta.

Komšije donose starine

U početku sam stare stvari nabavljao na strani, a najviše u mestima gde sam službovbovao, ali sam se iznenadio koliko starina kriju i seoske kuće u ovim krajevima. Znajući za moj hobi, meštani mi donose neverovatno stare i vredne stvari, a ja uvek pronađem način da im se odužim. Na ovaj način između mene i meštana je stvoreno poverenje, rekao bih, za sva vremena - veli Dragan

- Pre tri godine meštani su odlučili da osnuju Zemljoradničku zadrugu Ravnogorka, ali samo pod uslovom da ja budem direktor. Naravno, nije mi bilo do dirktorovanja te sam to nerado prihvatio, ali samo pod uslovom da im volonterski vodim poslove i bez ikakve nadoknade.

I stvarno, posle nekog vremena je postala primer zadruge u kojoj dobijaju samo seljaci jer se sva dobit zadruge vraća seljacima kroz veću cenu prodate šljive, kupine, maline, krompira, pečuraka ... a zadruzi se ostavlja samo onoliko para koliko je dovoljno za održavanje računa - priča Bralović.

Među stvarima koje je svojim restauratorskim umećem vratio u život Draganu je najdraži automobil jaguar iz 1964. godine.

- Automobil sam pronašao u Harareu. Pripadao je nekom vlasniku farmaetske industrije, ali je bio u zapušten. Kupovina i popravka jaguara koštala je oko sedam hiljada evra, ali već nekoliko danan nakon što sam ga provozao putevima Srbije za njega sam dobijao desetostruku cenu od one koju sam uložio, ali to nebih uradio ni po koju cenu - kaže Dragan.

Mašina "Tejlor" iz 1909. godine

Draganogva kuća prepuna je starih mašina za kucanje među kojima je engeleska "Tejlor" iz 1909. godine.

Retkost: Draganova "Tejlor" mašina

Nešto mlađi su telefoni marke simens, mašine za šivenje, prve lampe koje su služile kao farovi na biciklima, karbitni farovi za automobile, raznorzno staro oružje...i sve je to u punom sjaju samo zahvaljujući njemu koji ima mnogo ljubavi i još više strpljenja da starim zboravljenim i odbačenim stvarima vraća nekadašnji sjaj.