Kako je Pivljanin pobedio Huana Perona

Kada je 25. oktobra 1966. godine u Argentini, u distriktu Huankueros, preminuo 76-godišnji Pivljanin Timotije Jokanović, iza njega je ostala supruga Ana i šestoro dece - sinovi Honorio i Timoteo i ćerke Mileva, Marta, Drina i Sofija. Ostala i neizmerna tuga što za 60 godina života i rada u toj dalekoj zemlji nikada nije zaradio dovoljno da bi ispunio zavet koji je dao majci - da se, makar na viđenje, vrati u Pivu i još jednom vidi rodnu Trsu, odakle se kao šesnaestogodišnjak, jednog studenog martovskog dana 1907, otisnuo na daleki, neizvesni i, kako će se ispostaviti, put bez povratka.

Selo Trsa u Pivi odakle se Timotije otisnuo u osvajanje Amerike

Mnogo godina kasnije, njegov unuk, Honoriov sin Rodolfo, u dedinom starom drvenom koferu sa kojim je iz Crne Gore stigao na južnu zemljinu poluloptu, među požutelim porodičnim fotografijama i pismima, pronašao je i njegov zapis - sećanje na rodni kraj i mučenički put od Pive do Južne Amerike, koji je ovaj samouki čovek ostavio potomstvu da znaju kako je bilo i ko su i odakle su.

Prva slova uz lojanicu

Timotije i Ana sa sinom Honoriom

Setio se Timotije Jokanović u tom, nevešto napisanom ali toplom i iskrenom zapisu, kako se njegov otac Novica, dok je jednog ledenog zimskog dana cepao drva za ogrev i bez lekara i lekova, ostao tri meseca vezan za postelju, a on sa majkom Marom, rodom od Malovića, preuzeo svu brigu o domaćinstvu.

Kako je uz pomoć nekog starog bukvara, zajedno sa nepismenim ocem, u dugim zimskim noćima, uz lojanicu ili škiljavu petrolejku, učio prva slova i sricao prve reči.

Setio se neopisive radosti koju je doživeo kada mu je neki očev prijatelj tih dana doneo sedam centimetara dugačku grafitnu olovku i kada je uz njegovu pomoć na marginama starog bukvara počeo ispisivati prva slova, a potom toj čudesnoj veštini počeo učiti i jedva pokretnog oca.

- Tih godina - piše Timotije Jokanović - prvi mladići iz našeg sela su pošli u Severnu Ameriku i ubrzo su počele priče o velikom bogatstvu i mogućnostima da do njega dođe svako ko išta vredi, a u selu se sve glasnije počelo govoriti da onaj koji nešto valja odlazi u Ameriku, a onaj koji ništa ne valja ostaje kod kuće...

Kada su oni koji su već pošli u Ameriku počeli da šalju dolare i pomažu porodice, u usijanoj glavi golobradog mladića, koji je bio tek zakoračio u šesnaestu, javila se neodoljiva želja da krene preko okeana i dokaže da nije gori od ostalih.
 

Roditelji su nekako popustili i on je "sedmoga dana, meseca marta 1907" krenuo na put, ali nikada nije zaboravio beskrajnu tugu opraštanja sa sestrama Petranom i Vidosavom, braćom Neđeljkom i Miljanom, koji je imao samo tri godine, a naročito sa majkom:

- Najveća tuga je bila kad sam se poljubio sa majkom, koja mi je oblivena suzama i skrhana bolom rekla: 'Neka ti je sa srećom put, sine moj, a moja najveća želja je da mi se što pre vratiš, iako osećam da mi se više nikad nećeš vratiti...'

Sa povećom grupom mladića iz Pive i drugih krajeva Crne Gore, kao najmlađi i jedini bez pasoša, samo sa krštenicom koju mu je izdao mesni sveštenik, peške, preko Nikšića, Cetinja i Njeguša, stigao je u Kotor, a onda brodom do Trsta.

Tu ni nakon mesec dana čekanja i obećanja nije sa svojom krštenicom uspeo da se ukrca na brod za Njujork. Njegovi drugovi su otplovili, a on ostao sam i izgubljen u vrevi tuđeg grada, bez novca i nade da će ikada stići u Ameriku.

A onda je u Trstu sreo drugu grupu koja se uputila u Argentinu, a tamo se ulazilo i bez pasoša i bez viza. Preturivši preko glave 100 muka konačno se ukrcao na brod "Princeza Mafalda" i otisnuo preko okeana na put dug skoro 12.000 kilometara.

Seljački inat

Timotije Jokanović je radio na izgradnji pruga i puteva, kao drvoseča, kao ratar i radnik na rančevima na jugu provincije Santa Fe, uglavnom da nekako preživi.

Nešto veseliji dani su došli tek kada je uspeo da uštedi malo para i kupi konja i zaprežna kola. Tada je počeo da trguje voćem i povrćem. I tako punih devet godina, niti se kome javljao niti je uspevao da zaradi dovoljno da ispuni obećanje koje je na polasku dao majci.

Kako njegova ojađena majka, kojoj su bolesti i nedaće u nedohodima Pive već odnele nekoliko dece, nije o Timotiju ništa znala, ona je posle devet godina čekanja i tuge, spremila i mlađeg sina Neđeljka da ide na kraj sveta, u tu Argentinu, i potraži brata.

Neđeljko je stigao u Argentinu 1916. i nakon godinu dana traganja, iako nepismen, ne znajući ni reč španskog uspeo je da nađe brata, ali ostao zauvek i on.

Timotije se oženio tek 1927. i sa Hrvaticom Anom Buratović izrodio šestoro dece.

Timotijev sin Honorio sa suprugom 1957.

Trgovina ga je često vodila u grad Rozario, gde je upoznao dr Hoakina Argonsa sa kojim je postao veliki prijatelj, pa mu je čak krstio i ćerku Sofiju.

Kada je Argons 1941. izabran za guvernera provincije Santa Fe, on je svom prijatelju, samoukom Pivljaninu, poverio funkciju šefa administrativne službe koja je upravljala svim državnim poljima u provinciji, koja su bila pod zakupom seljaka.

Jokanović je živeo na imanju u distriktu Huankueros i uzgajao pšenicu. Kada je 1945. na vlast došao Huan Peron, vlada u Santa Feu mu je naredila da u roku od dva dana napusti imanje kako bi ga zaposeo prijatelj predsednika vlade.

Drčni i pravdoljubivi Crnogorac se, međutim, nije povinovao toj naredbi. Na sve najvažnije adrese u državi je uputio telegrame da neće otići sa imanja bez sudske odluke i da ne odgovara za moguće krvoproliće ukoliko neko silom pokuša da ga otera.

Onda se zabarikadirao na ranču, pripremio svo raspoloživo oružje, a na ulazima u dvorište postavio i košnice pčela - da i to bude jedna od odbrana od onih koji nezvani i na silu krenu da uđu.

- Dedina pretnja je, izgleda, urodila plodom - kaže njegov unuk dr Rodolfo Jokanović, fizijatar, koji živi u Buenos Ajresu, a kao profesor predaje na univerzitetu u Kordobi.

Rodolfo Jokanović sa suprugom Laurom i decom Pablom i Marijanom

- Policiji, koja je bila krenula da ga silom otera sa ranča, neko je naredio da se povuče pre nego što je dospela do imanja. Kasnije je deda postao čak i jedan od savetnika pri donošenju zakona o kolonizaciji. Tako se izborio za pravo da svi seljaci koji žive na državnim imanjima mogu da ih po povoljnim cenama otkupe od države.

Od šestoro dece Timotija Jokanovića još je živa samo ćerka Drina, živi u Kordobi, ali u ovoj dalekoj zemlji danas ima skoro 100 potomaka Jokanovića koji, nažalost, izuzimajući unuka Rodolfa, o rodnom kraju njihovog rodonačelnika znaju samo iz priča i slika.