Fudbal i ljubav ulaznica za raj
Braća Miloš i Darko Stojanović sreću su našli na Malti gde i žive, a nakratko su posetili roditelje u rodnom selu Pavlovac kod Vranja. Pre tri godine uspeli su da pobegnu od bede zahvaljujući talentu i Miloševoj bračnoj sreći.
- Bio sam fudbaler vranjskog Dinama, igrao od petlića do prvog tima - počinje priču stariji brat, 26-godišnji Miloš.
- Proglašen sam za najboljeg igrača srpske lige Istok u sezoni 2005/06. Nisam dobijao ni dinara od kluba, tražio sam samo posao sa srednjom školom. Obećavali su mi pred početak svake sezone da će me zaposliti u klubu, ali od toga ništa.
|
Sutra čitajte šesti deo teme: Bekstvo grlom u jagode |
Živeli smo u Pavlovcu, kuća nam je stara, seoska, samo što se ne raspadne. Od imanja imamo nekoliko njiva, ali od toga ne može da se živi. Bili smo puka sirotinja - priča Miloš.
Njegov otac Dragan je pre tri godine doživeo nesreću i završio je u bolnici u Beogradu. Pošto je bio jedini zaposleni u kući, nastupili su najcrnji dani za porodicu Stojanović. Dan za danom - na hlebu i vodi.
- Za mene i brata Darka posla nije bilo. I desilo se čudo. Oca je posetio u bolnici prijatelj iz Beograda, sa kojim je nekada igrao fudbal. Preko svojih veza na Malti poslao me je u jedan manji fudbalski klub. Klub je bio na ostrvu Gozo.
Odvezao me je do Sofije, platio avionsku kartu i na Malti su me čekali njegovi prijatelji. Nisam znao ni slova engleskog. Odveli su me u klub, sporazumevao sam se rukama, dali su mi sobu za stanovanje i bonove za tri obroka u jednom restoranu - priča Miloš.
Romima puna kapa
U Vranju je najviše privremenih imigranata među Romima. Oni imaju rodbinu širom Evrope i odlaze kod njih, zadržavaju se po dva meseca, rade i donose kući novac kako bi mogli da jedno vreme prežive. Srbi, uglavnom mladi, idu ili kod rođaka ili preko raznih agencija na rad na bazenima u Americi. U proseku, reče nam jedan od njih, od desetorice koji odu, sedmoro se ne vrati.
|
Kad pritisne muka čoveka, pa još mladog i željnog da uspe i izbori svoje mesto pod suncem, ništa nije teško.
- Svaku reč engleskog sam upijao, kako sam to pamtio ni sada ne znam. U prvoj sezoni proglašen sam za najboljeg igrača te njihove lige. Engleski sam naučio taman toliko da mogu da se sporazumem sa saigračima. Ipak, osim stana i hrane ništa više nisam dobijao. Pomišljao sam da se vratim. Ali, kako? Ni za avionsku kartu nisam imao!
Jednog dana šetajući pored mora sreo sam devojku Morin. I za dve nedelje buknula je strastvena ljubav. Upoznao sam njene roditelje i nakon dva meseca zabavljanja rešili smo da se venčamo. Od tada za mene počinje drugi život, ne samo za mene već i za moju porodicu - kaže Miloš.
Roditelji Morin pomogli su im da imaju svoju kuću, dobili su sina Dejana koji ima 15 meseci.
- Čim sam se sredio, pozvao sam brata Darka da dođe kod mene. Našao mu klub u kojem će igrati i ubrzo je proglašen za prvog strelca lige. Igramo zajedno za bolji klub Nadur.
Dobijam od kluba 2.000 evra, a Darko 1.200. Tamo se igra amaterski i u slobodnom vremenu radimo. Ja kao nabavljač u jednoj firmi i primam pet evra od sat, pa koliko radim. Darko isto dobija pet evra na sat i radi u kafiću kao obezbeđenje - priča Miloš.
I on i Darko ne pomišljaju na povratak u Pavlovac kod Vranja. - Zasnovao sam porodicu i tu ostajem.
Darko se ponekad koleba, vratio bi se, ali kad ga podsetim iz kakve smo se bede izvukli, odustane - kaže Miloš.
Darko (23) se samo smeška.
- Sestra studira ekonomiju u Nišu i prvu godinu dala je u roku. Sestru ćemo mi iškolovati, a obavezno šaljemo džeparac ocu i majci. I njima je sada lakše, imaju da popiju, pojedu, da odu do Vranja, obnove garderobu...
