Školovanje sestre iz Vašingtona

"Trenutno u Vranju posao može da se dobije samo na lutriji", sarkastičnim tonom počinje svoju ispovest 22-godišnji Nemanja Popović koji se prvi put osetio kao svoj čovek kada je proveo godinu dana u Americi.

"Uskraćeno nam je pravo na rad, na iole normalan život. Živimo na grbači roditelja, koji se na svaki način dovijaju da nam omoguće tri obroka dnevno, da spreme drva za zimu i kad pretekne da nam nešto kupe kod Kineza od obuće i odeće. To pogađa mladog čoveka. U punoj sam snazi, a sebi ne mogu da priuštim bukvalno ništa."

Za većinu građana bez partijske knjižice, život u Srbiji je lutrija

Nemanja se nije mirio sa svojom sumornom svakodnevicom. Završio je gimnaziju, para za studiranje nije bilo u kući, hteo je da radi bilo šta, ali uzalud je obijao pragove poslodavaca. Na njegovu veliku sreću stupio je u kontakt sa rođacima koji žive u predgrađu .
 

- Kad su bili na odmoru prošle godine, sreo sam ih i upoznao u rodnom selu moje majke. Razgovarali smo o svemu i onako radoznalosti pitao da li bih mogao da dođem kod njih, nađem neki posao i zaradim koji dinar. Rekli su mi da je moje da se rešim, a da će oni pomoći sve što mogu - kaže Nemanja.

- Najveći problem je bio kako naći novac za povratnu kartu do . Moji nisu imali ni dinara ušteđevine. Sedeći u kladionici sreo sam druga škole koga dugo nisam video. Pohvalio mi se da vodi građevinsku firmu sa ocem. U razgovoru sam ispričao svoju muku i na moje veliko nenađenje obećao mi je novac. "Dođi sutradan kod mene, daću ti novac, a kad zaradiš, vratićeš". Cele noći nisam oka sklopio.
 

SREĆA STANUJE PREKO OKEANA: Nemanja Popović

Nemanji su rođaci u Vašingtonu našli posao za dva dana.

- Radio sam u nekom restoranu, isključivo noćna smena. Pošto nisam znao dobro engleski, radio sam u kujni. Na pranju posuđa, nošenju smeća i ostalih pomoćnih poslova.

Ništa mi nije bilo teško. Kasnije sam radio na pripremi i čišćenju stolova i to se bolje plaćalo. Uspeo sam da se kući vratim sa 4.000 dolara što je za mene bio veliki novac.

Kad se vratio ove godine u Vranje, prvo je sebi kupio laptop. Nešto je ostavio za trošak, a jedan deo namenio za školovanje .

- Sestra se upisala na Filološki fakultet u Kragujevcu. Finasiraću joj plaćanje stana. Ako ja nisam mogao da studiram, neka makar ona završi fakultet - zadovoljan je Nemanja svojim gastarbajterskim uspehom.

Nemanja kaže da se u Vašingtonu prvi put osetio kao čovek, da je svoj i da zarađuje svoje parče hleba.

- Gazda restorana mi je rekao da su za mene njegova vrata uvek otvorena. Obećao je da će me smestiti u prostoriji u sklopu restorana, sa kupatilom i kujnom, gde bih živeo za početak sa još dvojicom radnika. Odbijao bi mi 100 dolara nedeljno, što nije mnogo. Ma, radio bih po ceo dan samo da pomognem sestri da se iškoluje. Iskreno, kad bi mi se pružila prilika nikad se ne bih vratio u Srbiju, a kamoli u Vranje. Samo da me sreća posluži, bez nje ništa!