Beli šengen: Istorijat Evrope bez granica
Slobodno kretanje ljudi kao jedna od najznačajnijih ljudskih sloboda, a koje je danas jedno od simbola Evropske unije, zapravo nije poteklo iz same Unije. Reč je o potpuno nezavisnom međudržavnom ugovoru potpisanom između pet država 14. juna 1985. godine na brodu Princeza Mari-Astrid koji je toga dana plovio rekom Mozel.
Šefovi vlada Belgije, Nemačke, Francuske, Luksemburga i Holandije stavili su parafe, a u tom momentu je jedan od potpisnika upitao kako će sporazum biti nazvan. Brod je tada prolazio pored grada Šengena u Luksemburgu, praktično na tromeđi sa Francuskom i Nemačkom. Tako je i ugovor dobio naziv Šengenski.
Obiman dokument pun birokratskih fraza u suštini predviđa da državljani zemalja potpisnica imaju pravo da se slobodno kreću u državama potpisnica, ne pokazujući na granici bilo kakav dokument pasoš ili ličnu kartu, sa izuzetkom aerodroma. Kasnije se integracija razvijala i Šengenski ugovor postaje sastavni deo pravnog sistema Evropske unije na Amsterdamskom samitu 1992. godine.
Koren ugovora u evropskoj praksi je prvi put sporoveden još 1952. godine kada su Danska, Švedska, Norveška, Finska i Island potpisale takozvanu Nordijsku pasošku uniju. Danas, Zona Šengena (kako se naziva skup država izvornih i naknadnih potpisnica tog ugovora) obuhvata 25 država, prostor od 4,31 milion kvadratnih kilometara i približno 400 miliona ljudi.
Francuska i Luksemburg
Pojam Šengena se u javnosti po pravilu vezuje za Evropsku uniju, što nije sasvim ispravno, s obzirom da postoje članice Unije koje su odbile da učestvuju u međudržavnom ugovoru, kao i one koje nisu članice EU, ali jesu deo šengenske zone. Naime, već u Amsterdamu 1992. godine Velika Britanija i Irska su tražile izuzeće. Neke od novoprimljenih članica, poput Kipra, Rumunije i Bugarske još nisu uskladile zakonodavstvo i operativnu kontrolu spoljnih granica Evropske unije, te još nisu priključene Zoni Šengena.
Sa druge strane, zahvaljujući obavezama koje proističu iz Nordijske pasoške unije, Norveška je odlučila da usvoji deo propisa EU i time i ona postane deo Zone Šengena, iako nije članica Unije. Isti je slučaj i kad je reč o Islandu. Poslednja država koja se uključila u Zonu Šengena je Švajcarska koja je počela da primenjuje popise EU 12. decembra 2008. godine, iako ni ona nije članca EU.
Državljani mikrodržava, kao što su Andora, Monako, Lihtenštajn, San Marino, Vatikan, kao i teritorija Grenland i Farska ostrva imaju sva prava kretanja kao i građani Zone Šengena.
Pristupanje Zoni Šengena često se meša sa viznom liberalizacijom, odnosno takozvanom belom šengenskom listom. Ovde je reč o ugovornom odnosu između EU, koja je sistem kontrole spoljnih i unutrašnjih granica preuzela 1992. godine i Unija, odnosno, države članice imaju pravo da državama koje nisu članice Unije, niti Šengenske zone dozvole ograničeni bezvizni režim sa državama Zone Šengena. Takav slučaj je, recimo, sa SAD, Kanadom, Australijom, ili na primer Hrvatskom, a od 2010. godine taj režim će važiti i za Srbiju, Makedoniju i Bosnu i Hercegovinu.
Velika Britanija i Irska jesu članice Evropske unije, ali one nisu obuhvaćene šengenskim sporazumom. To znači da je i pored vizne liberalizacije za ove zemlje biti potrebna viza.
