Dve decenije od NATO agresije (1): Bombama na pravo i pravdu
Letelice najmoćnijih zemalja, bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN, punih 78 dana sejale su smrt i razarale kuće, bolnice, fabrike, mostove...
Srbija se ove godine s tugom priseća događaja od pre dvadeset godina kada je 19 najmoćnijih zemalja sveta okupljenih u NATO, mimo saglasnosti Saveta bezbednosti UN, izvršilo klasičnu agresiju na tadašnju SR Jugoslaviju.
Napad kodnog naziva "Saveznička sila" započeo je 24. marta u 19.45, a okončan 10. juna 1999. potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu i donošenjem Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN kojom je verifikovan taj dogovor, a Kosovo, i pored početne ideje NATO, ipak ostalo deo Srbije.
Kao direktan povod za agresiju, NATO je naveo akciju srpske policije 15. januara u selu Račak kada je, kako su tvrdili, hladnokrvno ubijeno na desetine civila. Ironijom sudbine, ovaj zločin je tokom procesa Slobodanu Miloševiću, tadašnjem predsedniku SRJ u Haškom tribunalu na kraju izbačen iz dokaza Tužilaštva, čime su posredno potvrđene tvrdnje srpskih istražitelja, ali i brojnih svetskih patologa da je većina "žrtava" stradala zapravo u okršaju sa specijalnim snagama policije, a zatim su preobučene u civilna odela.
Mada je od kraja NATO agresije prošlo dovoljno vremena i dalje je potpuna nepoznanica koliko je ljudi tada stradalo. Procene su da je ubijeno najmanje 2.500, a ranjeno i povređeno više od 12.500 ljudi. Od broja poginulih, oko 2.000 su civili, za koje je tadašnji portparol NATO prvi put upotrebio izraz koji će kasnije biti sinonim za sva kasnija besmislena stradanja po svetu - kolateralna šteta.
Ali, kada je reč o stradalima taj broj bi trebalo da se uveća najmanje za još nekoliko puta zbog indirektnih posledica izazvanih bombardovanjem.
U ukupno 78 ratnih dana na glavnu metu tih udara - Srbiju, ispaljeno je oko 420.000 projektila, odnosno oko 22.000 tona eksploziva uključujući i onaj sa osiromašenim uranijumom. Zapravo, na Srbiju, Crnu Goru i BiH ispaljeno je toliko raketa sa uranijumom 235 da je ta količina dovoljna da se napravi blizu 170 istih nuklearnih bombi koje su 1945. bačene na Hirošimu i Nagasaki.
Na teritoriju Srbije, na 219 lokacija (površine 23.000 kvadratnih kilometara). Bačeno je i oko 37.000 kasetnih bombi zabranjenih po Ženevskoj konvenciji. Od njih je tokom rata poginulo oko 200, a ranjeno više osoba, a po okončanju sukoba, do 2006. na teritoriji Srbije i Crne Gore još šest ljudi je stradalo, a 12 ranjeno. Procena je i da je tadašnjoj SRJ pričinjena materijalna šteta koja se kreće, zavisno od izvora, od 30 do 100 milijardi dolara. Stradale su rafinerije, fabrike, ali i škole i bolnice...
U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 km puteva i 595 km pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno. Treba posebno napomenuti uništenje dve rafinerije nafte (u Pančevu i Novom Sadu), rušenje Avalskog tornja, zgrade Radio-televizije Srbije. petrohemije u Pančevu, bombardovanje mostova u Novom Sadu, fabrike automobila Zastava iz Kragujevca. Duvanske industrije u Nišu, ambasade Narodne Republike Kine i mnoge druge civilne ciljeve.
Poslednji gađani cilj na Kosovu je bila kasarna u Uroševcu, na koju je 10. juna oko 19.35 ispaljeno pet projektila. Na osnovu potpisanog prekida neprijateljstva - Kumanovskim sporazumom srpska vojska i policija su morale da napuste prostor Kosova. Sa njima je prognano i 200.000 Srba i drugih nealbanaca, a do sada se vratio tek potpuno zanemarljiv broj raseljenih.
Napad na putnički voz
U napadu na putnički voz u Grdelici, 12. aprila, drugog dana Uskrsa, pilot lovačkog aviona je imao dovoljno vremena da uoči da je reč o civilnom cilju, ali je i pored toga ispalio dve rakete. Do današnjeg dana nije utvrđeno koliko je ljudi tada stradalo, jer je od siline eksplozije nekoliko vagona bukvalno sprženo. Na licu mesta je pronađeno devet leševa i još četiri dela ljudskog tela, a mnogi se i dalje vode kao nestali.
