Srbija u okovima bede (2): Tanjir spasa za uboge
Ušuškana na beogradskom Dorćolu, u Francuskoj ulici nalazi se najveća crkvena narodna kuhinja, koja svakog dana nudi topli obrok svim nevoljnicima koje je beda pritisla. Ubogi i gladni počinju da pristižu pre 11 sati kada počinje služenje hrane.
Vladimir Marković, sekretar Verskog dobrotvornog starateljstva, humanitarne organizacije Srpske pravoslavne crkve i starešina Hrama Svetih apostola Petra i Pavla, za "Vesti" kaže da Crkva daje obrok za 2.000 nevoljnika.
Pored kuhinje na Dorćolu, hrana se deli i na Karaburmi, Zvezdari, Staroj Bežaniji i Žarkovu.
Obed u crkvenoj kuhinji za mnoge je jedini koji će pojesti u toku dana. Obrok počinje i završava se molitvom, a u toku jela siromašnima se čita "Ohridski prolog" Svetog vladike Nikolaja Velimirovića.
- Topli obrok može da dobije svako, ovde nije potreban nijedan dokument kao dokaz o siromaštvu. Ko god dođe biće nahranjen, niko neće otići gladan. Siromašnima dajemo i lekove, a tri puta godišnje i pakete koji uključuju ogrev i udžbenike. Za porodice sa malom decom spremaju se stvari potrebne za bebe. Deca ovde mogu da se spremaju za prijemne ispite, da uče ruski, grčki, nemački i engleski jezik, postoji i zdravstveno savetovalište, lekarska pomoć - priča naš sagovornik.
U kuhinji svi rade volonterski, a hrana se obezbeđuje donacijom ljudi dobre volje i velikog srca. Kad su novinari "Vesti" posetili kuhinju bio je petak, dan kada se posti. Na meniju je bila boranija sa pohovanom sojom, a kuhinja krcata. Ima bolesnih, invalida, beskućnika, ratnih veterana.
Obilni obroci
Zoja Buvrić živi sa 13.360 dinara ili oko 113 evra mesečno. Prevalila je šezdesetu godinu, pa ne može da radi, a nema ni svoj krov nad glavom. Sobicu plaća 60 evra. Obrok koji pojede u kuhinji joj je jedini u toku dana.
- Da nije crkve, ne bi stavila kašiku u usta. Obroci su obilni, u vreme mrsnih dana na meniju se nađe meso i ukusni batak. Ma nek' je pun tanjir - kaže Zoja.
Dolaze mladi, stari, muškarci, žene, u iznošenoj i pocepanoj odeći...
Tomislav Andrejević ima sedamdesetak godina i na Dorćol dolazi svakodnevno. Sa penzijom od 28.000 dinara, što je oko 240 evra, kaže ne može da izađe na kraj. Radio je u preduzeću Auto-put, a sada nema dovoljno za lekove i hranu. Saša Imerović živi od invalidnine od 14.000 dinara ili oko 120 evra.
- Nemam godine za penziju, radio sam u Obući Beograd u Zemunu. Zbog telesnog oštećenja prestao sam da radim. Nisam se predavao, pa sam nastavio da radim na crno. Radio sam kod gazde koji mi je ostao dužan 600 evra. Pitao sam u sudu da li mogu da naplatim dug, a oni mi kažu: "Radio si na crno, pa nema dokaza" - jada se Saša.
Dragan Adamović iz Dvora na Uni, koji je bio na ratištu od prvog do poslednjeg dana, živi mesečno sa 30-ak evra pomoći.
Volonteri u kuhinji vredno rade, a ko traži, sipa mu se i tanjir više. Volonterka Dragica Atanasković dolazi svaki dan iz Vinče da poslužuje hranu. Dok sipa toplu boraniju, kaže da joj ne pada teško da se trucka sat, sat i po autobusom do centra prestonice da bi poslužila uboge. Pomoć drugima joj, veli, ispunjava dušu, a na pitanje da li je penzionerka, Dragica kao iz topa odgovara da je majka desetoro odrasle dece.
Posluživanje hrane ide brzo. Ljudi dođu, sednu i jedu, a oni za koje nema slobodnog mesta, strpljivo čekaju u hodniku ili u dvorištu. Na kraju svi odu siti, a već sutradan nešto pre 11 sati ponovo se gladni i zabrinuti tiskaju ispred crkvene kuhinje.
