Očekivanja od Specijalnog suda za ratne zločine na Kosovu (2): Dokazi kroje kaznu
Kredibilni svedoci, saradnja sa provosudnim i istražnim organima u Srbiji, kao i prikupljanje kvalitetnih dokaza, glavni su problemi sa kojima se Tribunal u Hagu (Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju) suočavao tokom procesa za ratne zločine OVK na Kosovu.
Ako se iste greške i problemi ponove i pred Specijalnim sudom za ratne zločine na Kosovu, epilog će biti sličan - žrtve neće dobiti nikakvu satisfakciju, kaže za "Vesti" Nemanja Stjepanović iz Fonda za humanitarno pravo u Beogradu.
Očekivanja od Specijalnog suda za ratne zločine na Kosovu:
Od zvaničnika vlasti, kaže, "pre svega od predsednika odbora za KiM Skupštine Srbije, Milovana Drecuna, dobijamo informacije da prikupljaju dokumentaciju i prosleđuju je Specijalnom sudu":
- To je dobro, ali postoji bojazan da ne urade onako kako su uradili u procesima protiv Ramuša Haradinaja i Famira Ljimaja pred Trubunalom u Hagu, gde su dokazi bili loši, a svedočenja katastrofična.
- U Srbiji smo imali hvalisanje dokazima, pokojni ministar Vladan Batić je govorio da imaju pune kamione koje će dostaviti Tribunalu. Međutim, tokom procesa se ispostavilo da većina nisu relevantni i da je reč o dokazima za medijske kampanje, politička ili politikantska prikupljanja poena. Neki dostavljeni dokazi su bili toliko loši, da nisu uneti ni u predmetni spis, što se recimo vidi iz prve prvostepene presude Ramušu Haradinaju. Pretresno veće nije uvrstilo mnoga dokumenta sa izjavama, jer to zapravo nisu bile izjave, već zapisnici sa saslušanja koja su vodili policija ili obaveštajne službe. A službene beleške nisu dokaz ni pred našim sudom, već putokaz za istragu. Osim toga, po izlasku iz pritvora, osobe koje su potpisale te izjave, obraćale bi se Hjuman rajts voču i prikupljale medicinsku dokumentaciju da su premlaćivane - kaže Stjepanović.
Hrabra svedočenja
- Fond za humanitarno pravo se doživljava kao anitisrpska organizacija, ali Fond je za srpske žrtve uradio verovatno više nego država. I kada je reč o zastupanju da žrtve dobiju pomoć, i kada je reč da zakonski budu priznate, do toga da se prikupe dokazi o zločinima nad Srbima. Nisu patriotske organizacije svedočile u Hagu, već hrabre istraživačice Fonda i to u procesima protiv Ljimaja i Hradinaja gde su svedoci zastrašivani - kaže Nemanja Stjepanović.
Drugi deo odbačene dokumentacije, dodaje naš sagovornik, su materijali koje su od doušnika dobili pripadnici državne bezbednosti Srbije:
- Doušnici su nagrađivani u zavisnosti od značaja i vrste dostavljenih informacija, a dešavalo se i da su bili ucenjeni. I u tim konkretnim primerima je utvrđeno da su bili primorani da potpišu izjave i danas se ni izdaleka ne drže tih izjava.
Problem je bio i kredibilnost svedoka.
- Deo problematičnih svedoka su policajci, kao što je Dragan Jašović, kriminalistički inspektor u SUP- u u Uroševcu. Pretresno veće je zaključio da je on bio suočen sa značajnom količinom materijala, između ostalog i sa svedočenjima, ali da su u tom SUP-u svedoci maltretirani i mučeni. Dakle, Srbija nije mogla da nađe boljeg svedoka od Jašovića za koga svedoci govore da ih je u policijskim stanicama maltertirao - dodaje Stjepanović.
Druga vrsta svedoka su, dodaje, oni koji su govorili o činjenicama:
- Tu je bilo različitih problema. Opet u slučaju protiv Fatmira Ljimaja, svedočili su Ivan i Vojko Bakrač, otac i sin koji su bili zatvoreni u Lapušniku i nesumnjivo svedoci strašnih totura. Ali, o samom izgledu Ljimaja dali su oprečne izjave - jedan je rekao da je bio visok i imao bradu, drugi potpuno drugačije. Ne kažem da je srpsko tužilaštvo trebalo da ih priprema, ali ovakve stvari se primete tokom istrage i da niko nikome nije ukazao.Stjepanović ističe i da je bilo i lažnih svedočenja pred sudom u Hagu.
- Opet, u predmetu protiv Haradinaja, zaštićeni svedok broj 81 je u sudnici govorio potpuno drugačije u odnosu na izjavu u istrazi, doslovno je lagao. Neke stvari je čak i izmišljao, jer se bio razbesneo kada su ga ispitivali Haradinajevi branioci. Ali, ovakve primere smo imali u Srbiji, gde je Tužilaštvo za ratne zločine pred kamere izvelo svedoka koji je navodno bajonetom vadio organe. Lako je uz pomoć medija stvoriti uverenje javnosti da je neko kriv, ali je potpuno druga stvar uveriti sud u nečiju krivicu. Zato svi istražni organi u Srbiji moraju biti svesni da oni dostavljaju dokaze za ozbiljan sud, a ne za "Informer" ili Pink, gde će sve, ma koliko bilo glupo - proći.
Stjepanović podvlači da srpske žrtve sa Kosova nisu dobile sudsku satisfakciju ni u Hagu, ni u Beogradu, ni u Prištini.
- Ovo je sada prilika da makar jedan broj od 1.200 civilnih žrtava čija imena je Fond popisao, dobiju zadovoljenje, da se utvrde okolnosti pod kojima su stradali i vojna struktura koja je počinila zločine. Da dođemo i do počinilaca, ali i do organizatora i planera tih zlodela, koji su i danas u strukturama vlasti na Kosovu. Ne mislim samo na ta imena u koja u Beogradu upire prstom, na Haradinaja i Hašima Tačija, nego i na one koji su deo lokalnih političkih i policijskih struktura.
Frustracije zbog lošeg rada
- Kada je reč o zaštiti svedoka, Tribunal u Hagu nije imao teritorijalnu nadležnost i svi su čuli izlive frustacije i Karle del Ponte i drugih tužilaca zbog ponašanja Unmika, što svedoci na Kosovu nisu dobro zaštićeni, zbog činjenice da je šef Unmika Soren Jesen Peterson javno podržao Haradinaja kada je otišao u Hag, načinom na koji je Unmik kontrolisao uslove privremene slobode Haradinaja. To ne bi smelo da se ponovi. Mehanizmi zaštite svedoka nisu savršeni, ali ne sme ni slučajno da se desi da se sazna gde je svedok, kao što je bilo u slučaju protiv Haradinaja. Postoji i presuda o tome da je zvaničnik Kosova uticao na svedoka, odnosno da je vršen pritisak iz najviših organa vlasti - ističe Stjepanović.
