Srpski stranački vašar (1): Od vlasti nema boljeg biznisa
Demokratija ili njena imitacija, dilema je koju nameće srpska politička scena statistikom za Ginisa, okićena sa više od 100 političkih partija. Srbija, prema podacima Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, ažuriranim 20. marta ove godine, ima čak 119 registrovanih partija.
To je gotovo desetostruko više nego u kolevci parlamentarizma Velikoj Britaniji koja broji svega 12 partija, mada sa blizu 70 miliona stanovnika ima i deset puta veću populaciju od Srbije.
Poslednja registrovana u novembru 2017. je Vlaška stranka Most, ali tu sigurno nije kraj spiska, jer partije, naročito manjinskih zajednica, niču kao pečurke posle kiše. Zašto i ne bi kada je za registraciju stranke nacionalnih manjina treba samo 1.000 potpisa građana, a za ostale 10.000 i svega 150 evra.
Otežano glasanje dijaspori
- Kod građana imamo sve prisutniji antipartizam, o čemu govori i izlaznost na izborima koja tek prelazi polovinu, najviše 55 odsto, bez obzira na činjenicu da ni birački spiskovi nisu tačni. Pritom kao oni koji se bave dijasporom, znate koliko je tim našim ljudima u inostranstvu tamo otežano glasanje i moraju dva puta da idu, radi prijave i glasanja, od čega mnogi odustanu - kaže Srećko Mihajlović.
To se dešava, kako kaže sociolog Srećko Mihajlović, iz prostog razloga što ni Srbi nisu Englezi.
- Politika je u Srbiji jedna vrsta biznisa, gde ljudi osnivaju partiju jer ne košta mnogo, a imaju nadu da nešto mogu i da zarade. Kako 90 odsto privatnih firmi čini vlasnik i dvoje-troje zaposlenih, u političkom biznisu su partijska rukovodstva koja često nisu dovoljno aktivna ni na sopstvenoj programskoj opciji, što se vidi i na izborima kada imaju manje glasova birača od potpisa građana koji su im bili potrebni da steknu uslov ulaska u izbornu trku. Taj "biznis pristup" politici kao jedan vid socijalne pomoći, pokazatelj je našeg razumevanja ili nerazumevanja politike - kaže Mihajlović za "Vesti".
Oni koji osnivaju stranke nadaju se mogućnosti ulaska u vlast, što prema rečima ovog analitičara, i jeste pravi biznis.
- Setimo se kako se posle 1990. bio veći broj onih koji su se promovisali kao uspešni biznismeni i dosta su tako zaradili, dok su drugi uspeli da uđu u državna preduzeća i institucije na velike plate - podseća Mihajlović na "sladak život" političara.
Baš zato, kako objašnjava, građani imaju otklon, ali i zbog toga što se pokazuje da u tu sferu ulaze većinom nedovoljno stručni.
- Politika je očito meka za takve, jer se ne traži sposobnost ni znanje, već savijanje kičme pred pretpostavljenima koje donosi nagradu za tu lojalnost - ukazuje Mihajlović ko sve ulazi u politiku.
On, upitan, kome koristi ta poplava partija, prstom pokazuje na velike stranke, one koje su nosioci vlasti.
- Vlast stimuliše njihovo osnivanje kako bi uticale na slabljenje opozicije. Jasno je iz kriterijuma i zakonodavstva da ide u prilog vlasti, jer da im ne odgovara uslovi registrovanja partija bi bili stroži. Ovako imamo činjenicu da je lakše osnovati partiju, nego firmu - ocenio je naš sagovornik koji napominje i činjenicu da ljudima koji osnuju svoju stranku to godi, jer onda nešto znače sebi i drugima.
Regulativa koja pospešuje osnivanje partija iznedrila je najširu lepezu političkih opcija, pa Srbija ima stranke od krajnje levičarskih, odnosno komunista, preko levičarskih, socijalista i socijaldemokrata, pa partija centra, do desnice, čak i ekstremne. U ovom košu su i republikanske i monarhističke, ali i seljačke i penzionerske partije. Prilično je onih koji su ime stranke osmislili dajući Srbiji pridev poput "naša", "nova", "jedinstvena", "bolja", "jaka", ali i Snaga Srbije. Tu je nekoliko zelenih opcija, ali im je popularnost, daleko od one u EU, pa su to uglavnom dekorativne "fikus" stranke bez ikakve moći.
Među strankama manjina po brojnosti prednjače sandžačke. Njih ima čak 12 registrovanih, a poslednjih nekoliko godina sve je više ruskih koje trenutno dostižu broj osam. Partije imaju svi narodi bivše Jugoslavije osim Slovenaca, a u nacionalno-manjinskom koloritu se mogu naći mađarske, bugarske, rumunske, slovačke, albanske... svoju partiju nekoliko godina unazad, imaju i Grci. Ipak u parlamentu godinama opstaju iste bošnjačke, mađarska i stranka Albanaca sa juga Srbije.
