Naknadna pamet NATO oficira (1): Kasni zov ubijene istine
Kad bukne rat, prvo pogine istina, često je citirana rečenica Artura Ponsonbija, a svaki novi sukob na planeti zemlji iznova bi potvrđivao izreku britanskog političara od pre jednog veka. Otud ne čudi što penzionisani italijanski general Bjađo di Gracija na pitanje šta je bilo povod da napiše knjigu "Zašto je NATO bombardovao Srbiju 1999?", bez dvoumljenja odgovara: "Istina, pre svega."
Kako je istina o poslednjim ratovima na Balkanu u velikom deficitu, to se knjige poput Di Gracijeve u Srbiji dočekuju kao zračak nade da će se na složene događaje s kraja 20. veka u budućnosti gledati očima manje pristrasnih posmatrača. Još ako je pisac bio i učesnik u konkretnim događajima, kao što je slučaj sa Italijanom, pisano svedočenje dobija dodatno na težini.
Pročitajte još:
* Srbi kreću u obračun sa NATO: Sprema se tužba za bombardovanje SRJ
* NATO general: Srbi nisu nemilosrdne ubice kako ih prikazuju na Zapadu
Di Gracija je nedavno u Beogradu promovisao svoju knjigu, objašnjavajući zašto smatra da humanitarni razlozi kojima je NATO pravdao agresiju na suverenu evropsku državu nisu bili jedini zbog kojih se Alijansa usudila na prvu vojnu intervenciju u Evropi posle Drugog svetskog rata. Bilo je tu i dosta geopolitičkih ciljeva i interesa Vašingtona i ključnih zapadnih zemalja, sugerisao je penzionisani italijanski oficir.
- Verujem da je u zapadnim zemljama svako imao jedinstven stav o pitanju iz naslova moje knjige. To je onaj isti stav plasiran posredstvom medija, koji su bili jednostrani. Kad sam se, po završetku svih dužnosti na Balkanu, vratio u Italiju, kolege, prijatelji i porodica pitali su me o velikoj jugoslovenskoj tragediji. Sa svima njima bilo je veoma teško da se polemiše. Jer, kad god bih im postavio pitanje zašto je NATO bombardovao Srbiju, odgovor je bio jedinstven: da bi se sprečilo etničko čišćenje nad kosovskim Albancima. Ali, kad bih onda zapitao da li je to dovoljan razlog da bombardujete čitavu jednu naciju, odgovori su bili različiti - objašnjavao je Di Gracija novinaru beogradske "Politike".
Biografsko analitičko svedočenje Bjađa di Gracija samo je poslednji među naslovima objavljenih na Zapadu koji ne duvaju u istu tikvu utabanih "istina" o dobrim i lošim momcima, gde je uloga negativca po pravilu dosuđena samo jednoj - srpskoj strani.
Kao što su sa podozrenjem dočekivali i memoare holandske forenzičarke Helene Rante, "Mirotvorca" kanadskog generala Mekenzija ili knjigu "Ja i ratni zločinci" Karle del Ponte, tako i "naknadnu pamet" italijanskog oficira deo srpske javnosti dočekuje sa uzdržanošću. "Došao da nam uvali knjigu i na nama da zaradi", "iskupljuje sopstvenu savest", pa sve do pitanja zašto je u ono vreme ćutao, samo su neki od komentara povodom predstavljanja ovog dela u srpskoj prestonici.
Sociolog Slobodan Antonić smatra da motivi autora ovakvih svedočenja nisu bitni.
- Oni su možda važni sa stanovišta etike, za procenu ličnog postupanja, ali je vrlo važno da se istina kad-tad sazna. To je vrlo važno da bismo mogli da procenjujemo aktere koji su i danas na političkoj i istorijskoj sceni. Posle ovakvih svedočenja, ko god da veruje u američke medije i zvaničnike i njihovim saveznicima koji ih slede, ili je vrlo naivan ili je pokvaren - kaže Antonić.
"Ja sam general, vojnik koji sluša svoju državu. Verujem u nju i učiniću sve što mogu da je očuvam. S druge strane, to me ne sprečava da iskažem šta mislim i šta osećam", odgovara Di Gracija, kada ga kolega pita da li oseća "bar delimično i ličnu odgovornost za sve patnje koje su se dešavale na ovom podneblju".
Istoričar Čedomir Antić ne smatra da ovakvim knjigama pojedinci iskupljuju sopstvenu savest.
- Prošlo je mnogo vremena, pa mogu sebi da dozvole da budu objektivni. Neko je to radio iz predrasuda, neko iz neobaveštenosti, neko za novac.
Albancima odgovarao Račak
"U početku nisam verovao u srpsko objašnjenje Račka. Tek kada sam posle nekoliko dana sreo jednog kolegu, italijanskog oficira na dužnosti posmatrača Oebsa, rekao mi je: "Bjađo, ovo nije kao što prikazuju na televiziji. Obavestio sam o tome i šefa misije (Vilijama Vokera)." On je prvi stigao na mesto događaja i nije zatekao prizore koje su potom preneli mediji. Ali, pošto je poslao izveštaj šefu misije, ništa se nije dogodilo. U svakom slučaju, verujem da su kosovski Albanci bili srećni kad se desio Račak i da bi ga, da se nije desio, svakako u pogodnom trenutku izmislili", navodi italijanski general za "Politiku".
