Posledice agresije na Srbiju i Crnu Goru (4): Uranijum bačen na 91 lokaciju

Generala u penziji Slobodana Petkovića agresija NATO-a na SR Jugoslaviju 1999. godine zatekla je na dužnosti načelnika Uprave atomsko-biološko-hemijske odbrane (ABHO) Vojske SRJ.

EPA/Emanuel de Almeida

Posledice Uranijuma nmogu biti večne

U tadašnjoj saveznoj vladi pokrenuo je postupak dekontaminacije površina na koje su pali projektili sa osiromašenim uranijumom. Svih ovih godina je insistirao i na izradi nacionalnog programa za dugoročno praćenje životne sredine i zdravstvenog stanja vojnika, policajaca i stanovništva na lokacijama pogođenim municijom sa osiromašenim uranijom, pa je logično što je i njegovo ime među predlagačima da se konačno formira nezavisno stručno telo koje će analizirati i pratiti posledice bombardovanja po zdravlje ljudi i životnu sredinu.

Na koje lokacije je 1999. bačena municija sa osiromašenim uranijumom i da li je vojska dekontaminirala zagađenu zemlju?

- Na osnovu izveštaja jedinica Vojske SRJ i prezentiranih podataka NATO-a, u toku agresije je bilo 112 udara municijom sa osiromašenim uranijumom na 91 lokaciju. Od toga je 12 udara na devet lokacija u Srbiji, dva udara na jednoj lokaciji u Crnoj Gori i 98 udara na 81 lokaciji na Kosovu i Metohiji. Važno je istaći da je 44 odsto udara izvedeno poslednjih 10 dana agresije u toku i posle sporazuma o njenom okončanju. Po završetku agresije, svesne opasnosti koje proizvodi stvorena kontaminacija zemljišta, Vojska SRJ i odgovarajuće institucije predložile su i preduzele mere dekontaminacije koje je realizovala mešovita ekipa sastavljena od profesionalnih pripadnika jedinica ABHO i Instituta za nuklearne nauke Vinča. Precizno su locirana i dekontaminirana četiri rejona sa šest lokacija u Srbiji i jedan rejon u Crnoj Gori. Iz razumljivih razloga, na teritoriji Kosova i Metohije dekontaminacija nije obavljana. Prema raspoloživim podacima, ni međunarodne snage nisu provodile aktivnosti u tom pravcu, iako su svesne koliku opasnost razbacan i nekontrolisan radioaktivni materijal predstavlja za lokalno stanovništvo.

Zašto je kontaminiran materijal donet u Vinču, petnaestak kilometara od Beograda, najgušće naseljenog područja u Srbiji?

- Sav prikupljeni radioaktivni materijal propisno je zapakovan i uskladišten u Skladište radioaktivnog otpada (SRAO) koje je u krugu Instituta Vinča. To je bilo jedino zvanično i odgovarajućim aktima definisano SRAO u SFRJ, pa i danas ima taj status u Srbiji. Način pakovanja i odlaganja u novoizgrađenom hangaru, u sadašnjim uslovima garantuje potreban stepen sigurnosti. Drugo je pitanje da li je takvo skladište trebalo graditi i da li ono treba da bude u neposrednoj blizini bilo kog naseljenog mesta.

Da li je trebalo?

- Nije, ne treba i ne sme, iz više razloga. U određenim uslovima ono predstavlja ogromnu i višestruku opasnost, pa treba raditi na tome da se što pre izmesti na pogodnu lokaciju koja treba da ispuni međunarodnim i našim standardima tačno definisane uslove.

Zašto je 2003. obustavljeno praćenje zdravstvenog stanja pripadnika vojske koji su boravili u kontaminiranim rejonima?

- Tada je saopšteno da je obustavljeno zbog problema "materijalno-kadrovske prirode". Međutim, i tada je konstatovano da su "kod pojedinaca i članova njihovih porodica uočene neke promene koje se mogu vezati za problem koji se prati, da nema obolelih od očekivanih bolesti, ali da je, s obzirom na dug latentni period za nastanak radijacionih ozleda, neophodno dugogodišnje praćenje". I zašto se onda stalo? Nedostatak finansijskih sredstava ili politička pristrasnost ne mogu da budu opravdanje za nebrigu o ljudima koji su kao prave patriote branili zemlju ili žive pored teritorija koje su bombardovane. Time su, ne svojom krivicom, dovedeni u situaciju da budu kontaminirani i da oni i njihovo potomstvo možda imaju posledice po svoje zdravlje. Njima se mora dati pravi i siguran odgovor i pružiti potrebna pomoć. Niko nije dobio mandat da im to uskrati i nema pravo na to.

Političari neće da se zameraju NATO

Zašto Srbija ima prilično uzdržan stav prema ovoj problematici, gotovo kao da njeno stanovništvo nije bilo žrtva upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom?
- Da, to je vrlo evidentno svih ovih godina. Čak i onda kad su druge države u UN tražile da se osudi i zabrani upotreba takvog oružja mi smo bili uzdržani! I posle političkih promena prisutna je i vrlo izražena nespremnost državnih organa da se od onih, koji su nam "svoj radioaktivni otpad ostavili na večno čuvanje", traži da taj otpad pokupe i vrate tamo odakle su ga doneli. Iako ih na to obavezuju naši zakoni, očigledno je da su obziri onih koji su došli na vlast da se ne povrede NATO i njegove članice, koje su u međuvremenu postale naši "partneri i saveznici", imali odlučujuću ulogu za takav stav Srbije. Pitam se da li bi se bilo koja zemlja, žrtva takve agresije, postavljala tako nedostojanstveno i mazohistički kao Srbija.

Prikriven izveštaj funkcionera UN

Slučaj prikrivanja izveštaja šefa prve misije UNEP-a (Program UN za čovekovu okolinu) Bakari Kantea ide u prilog tvrdnji da je neko moćan bio zainteresovan da se ne piše o posledicama bombardovanja po životnu sredinu i zdravlje ljudi u SRJ. Senegalac je sročio izveštaj u kojem navodi da su atmosfera i zemljište u SRJ trajno zagađeni otrovnim materijama zbog bombardovanja industrijsko-hemijskih kompleksa i upotrebe oružja sa OU.

- Upotreba ove municije ima užasne posledice po stanovništvo jer pored telesnih povreda prouzrokuje radiološku kontaminaciju. Ta kontaminacija ima toksične i radijacijske posledice koje uzrokuju kancer - piše u izveštaju.

Kanteova analiza bi nastavila da čami u nekoj arhivi UNEP-a da uporni američki nezavisni novinar Robert Parson nije došao do njega i objavio ga. Posle objave je i Vašingtonu bilo teško da demantuje, pa je NATO na kraju morao da prizna da je u agresiji na SRJ upotrebljavao i municiju sa osiromašenim uranijumom.