NATO agresija na Srbiju (1): Heroji trunu u zaboravu
Dobro veče dame i gospodo, upravo sam naredio komandantu NATO-a za Evropu, generalu Klarku, da inicira vazduhoplovnu operaciju u Saveznoj Republici Jugoslaviji. Namera je da ovom vojnom akcijom podržimo političke ciljeve međunarodne zajednice. Mi dalje želimo da podržimo međunarodne napore da obezbede Jugoslaviji sporazum o jednom prelaznom političkom rešenju. Dozvolite mi da objasnim, NATO ne vodi rat protiv Jugoslavije. Mi nismo u sporu sa jugoslovenskim narodom. Naš cilj je da sprečimo veće humanitarne žrtve i još veće represije i upotrebu sile protiv civilne populacije na Kosovu.
Ovako se, 23. marta 1999, tadašnji generalni sekretar NATO-a Havijer Solana obratio međunarodnoj javnosti kako bi, mada je tvrdio drugačije, zapravo ozvaničio početak vojne operacije kodnog imena "Saveznička snaga" - nemilosrdnu agresiju članica NATO-a na tadašnju SRJ.
Bez odluke Saveta bezbednosti UN, grubim kršenjem Povelje UN i temeljnih načela međunarodnog prava, napad je počeo u 17.30, 24. marta, naredbom tadašnjeg vrhovnog komandanta NATO za Evropu, generala Veslija Klarka. Već u 20.45, prva raketa tomahavk pogodila je svoj prvi cilj - vojni aerodrom u Batajnici, a u sledećih 78 dana na meti su bili i drugi objekti Vojske, bolnice, škole, stambene zgrade, mostovi, vozovi, konvoji izbeglica...
Mnogi heroji odbrane otadžbine od agresije NATO-a nažalost 18 godina docnije ili nisu među živima ili su zaboravljeni. Državna politika posle 5. oktobra i nekritičko približavanje Zapadu koštali su karijere mnoge koji su se "drznuli" da se odupru najmoćnijoj vojnoj sili sveta. Neki su samo zbog toga završili u Haškom tribunalu i tu zakonski osuđeni, uključujući i generale Nebojšu Pavkovića i Vladimira Lazarevića, komandant Treće armije Vojske Jugoslavije i prvog čoveka Prištinskog korpusa tokom NATO napada.
Trogodišnja Milica "kolateralna šteta"
Zahvaljujući izrazu "kolateralna šteta", stratezi NATO-a i direktni izvršioci, ostali su nekažnjeni zbog ubistva trogodišnje Milice Rakić u njenoj kući u Batajnici, 17. aprila, dva napada na civilni deo Aleksinca 5. aprila i 28. maja kada su zaravnjene dve centralne gradske ulice, ubijeno 11, a 50 ljudi poginulo, uništeno 35 kuća i 125 stanova, napad na voz u Grdeličkoj klisuri, 12. aprila, kada je poginulo najmanje 13 ljudi, mada nikada nije utvrđen tačan broj, granatiranje izbegličke kolone 14. aprila na putu između Dečana i Đakovice kada je ubijeno 70, a ranjeno 35 Albanaca, bombardovanje zgrade RTS, 23. aprila kada je stradalo 16 radnika ove kuće, granatiranje zbega Albanaca kod Prizrena...
Do današnjeg dana nije utvrđeno koliko ljudi je tada brutalno pobijeno. Dok Hjumans rajt voč tvrdi da je tada stradalo između 489 i 528 civila, procene domaćih stručnjaka su da je u tih 78 dana pobijeno oko 2.000, a ranjeno više od 10.000 ljudi. Srpske snage, Vojska i MUP imale su 753 poginulih: 589 vojnika i 172 policajca, a pričinjena je i materijalna šteta koja se, ponovo zavisno od izvora, procenjuje na između 30 i 100 milijardi dolara.
Tokom agresije na SRJ je lansirano više od 400.000 projektila, ukupne mase oko 22.000 tona. Dobar deo je završio na civilnim ciljevima, pa je tako uništeno ili oštećeno sedam industrijskih i privrednih kompleksa, 11 energetskih postrojenja, 38 mostova, 28 radio i TV-repetitora, 470 km puteva i 595 km pruga. Ali, srušeno je ili oštećeno i 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 osnovnih i srednjih škola, 29 manastira i 35 crkava, kao i 1.026 civilnih objekata.
Epidemija malignih oboljenja
Tokom 78 dana bombardovanja korišćene su kasetne bombe i municija sa osiromašenim uranijumom. Domaći stručnjaci tvrde da je to osnovni uzrok povećanja broja malignih oboljenja u Srbiji. Prema zvaničnim podacima, od 1999. registrovano je između 15.000 i 20.000 novih slučajeva raka, da bi taj broj već 2004. dostigao brojku od 30.000 novih bolesnika.
Prema podacima iz 2015, Srbija je prva zemlja u Evropi po smrtnosti od malignih tumora. Prof. dr Slobodan Čikarić, onkolog i predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka, u više navrata je izjavio da je porast obolelih i umrlih od karcinoma direktna posledica NATO bombardovanja.
Ne postoje precizni podaci koliko je osiromašenog uranijuma zapravo "prosuto" na Srbiju. NATO je izneo tvrdnju da je gađao sa 31.000 projektila, Vojske Jugoslavije je baratala podatkom od 50.000 tih projektila, dok su neki ruski izvori taj broj raketa gotovo udvostručili.
Pritisnuti argumentima o neselektivnom gađanju ciljeva i pogibiji velikog broja civila, NATO je morao da u zvaničnu retoriku uvede i izraz "kolateralna šteta" - floskulu koja će u kasnijim operacijama po svetu značiti amnestiju od odgovornosti.
Agresija je završena 10. juna 1999. potpisivanjem Kumanovskog sporazuma koji je predviđao prekid svih napada, kao i povlačenje srpskih snaga bezbednosti sa prostora Kosova i Metohije. Ovo je izazvalo novi pogrom srpskog življa, a procene su da je tada, zajedno sa vojskom i policijom sa prostora Kosmeta otišlo oko 200.000 ljudi. Procentualno, na prste jedne ruke se može izračunati koliko se njih do sada vratilo.
