Srbija u raljama bede (3): Ratni heroj pušio pikavce
Kao mlad socijalni radnik bila sam svedok da je u domu za penzionere nosilac Albanske spomenice sakupljao opuške, jer mu je sin U Srbiji je dostojanstvena starost luksuz dostupan samo retkima. Kao da nije dovoljno što se bore sa malim penzijama i lošom zdravstvenom zaštitom, već su ugroženi i nebrigom od strane najbližih i osećajem da su nepotrebni. Retki su oni kojima je stalo do tih ljudi, a među njima je Nadežda Satarić, predsednica udruženja "Amity", koje postoji kako bi pomogli svima onima kojima je u Srbiji pomoć najpotrebnija.
- Osnivači udruženja su iskusni socijalni radnici, psiholozi, oni koji najviše rade sa najugroženijima. Formirali smo mrežu saradnika, ljudi kojima se u njihovim sredinama veruje. Prvu donaciju smo dobili 2000. godine od UNHCR-a i do danas kontinuirano pomažemo - kaže Nadežda.
Ono što nju razlikuje od drugih socijalnih radnika je to što ona ne sedi u kancelariji i čeka da ljudi po pomoć dođu, već izlazi na teren, jer se, kako kaže, tako najbolje vidi ko je najviše ugrožen. A oni najsiromašniji po običaju i nisu u mogućnosti da do pomoći dođu sami.
Svakoj snajki po pola činije
- Jednom sam prisustvovala jednoj neprijatnoj sceni. U domu u kojem sam radila preminula je jedna gospođa. Porodica je došla, niko nije pitao ni kako je gospođa preminula, ni koje su joj bile poslednje reči, već su počeli da preturaju po sobi da pronađu još nešto novca ako je ostalo. Čak su kapute rasparali da provere da nešto nije sakriveno u postavi. Snajke nisu mogle da se dogovore kome će pripasti jedna lepa skupocena porcelanska činija, pa su odlučile da je polome, da svaka uzme polovinu - ispričala je Nadežda.
- Siromaštvo nije samo pitanje materijalnih sredstava, ono je i pitanje usluga, infrastrukture koja je ljudima na raspolaganju. Otuda je beda na selima mnogo veće nego u gradskim sredinama. Mi imamo 4.709 sela. Od toga 1.034 sela imaju manje od 100 stanovnika. Poštu nema 2.000 sela, a 500 nema asfaltni put, 400 sela nema prodavnicu, dok dve trećine sela nema ambulantu. Osnovnu školu nema 230 sela. Kakva je dostupnost žiteljima tih sela usluga koje su im potrebne? A tu je mahom staračko stanovništvo. Kako ti ljudi žive, koji nemaju ni prodavnicu. Gde da podignu svoju penziju? Ti ljudi su isključeni, jer nemaju iste mogućnosti kao ljudi u gradu - objašnjava Nadežda.
Osim materijalne nesigurnosti i lošeg odnosa države prema njima, stari su u velikoj meri izloženi i različitim oblicima nasilja.
- Oko 20 odsto starih trpi neki oblik nasilja. Pet posto su žrtve fizičkog nasilja, najčešće žene. Ali nasilje nisu samo batine, već je još gore psihološko nasilje. Uskraćivanje starijih članova porodice da se druže sa komšijama je nasilje. Nedozvoljavanje da sede u dnevnom boravku kad dođu gosti je nasilje. Emotivno nasilje je i kada ne razgovaramo sa starijim ukućanima, kada nemamo vremena za njih - objašnjava Nadežda.
Ona ističe da je veoma rasprostranjeno i ekonomsko nasilje.
- Deca raspolažu imovinom ili penzijom svojih roditelja, što se često zloupotrebi.
Zanemarujemo ih, čekamo da baka ili deka umru pa da unuk dobije stan. One koji žive na selu često niko ne poseti nedeljama, ali ih se obavezno sete onim danima u mesecu kada je penzija. Sećam se situacije koja mi se urezala u sećanje. Kao mlad socijalni radnik sam radila u domu za penzionere. Tu je bio jedan oficir u penziji, nosilac Albanske spomenice. Posebno sam ga uvažavala. Zbog visokog čina, imao je i visoku penziju, a njegov sin je dolazio jednom mesečno, uzimao penziju, plaćao troškove doma, a ostatak uzimao za sebe. Sve što je taj gospodin dobijao od sina je jedan boks sa deset kutija najjeftinijih cigara. Pošto je pušio jednu paklu dnevno, prvih deset dana je imao cigarete, a ostalih 20 dana je sedeo na klupi i skupljao opuške. Niko nije želeo da mu daje cigare jer su smatrali da kao oficir u penziji to sebi može da priušti. To je mene potreslo do te mere, i srce mi se stegne kad god sam ga viđala da skuplja opuške. Kakva smo mi to deca? Zar možemo da dozvolimo da ponizimo oca, da urušimo njegovo dostojanstvo...
Krompir po krompir...
Nadežda Satarić redovno obilazi stare u selima širom Srbije i susreće se svakakvim situacijama.
- Prošle godine sam posetila Crnu Travu. Upoznala sam jednog čoveka od osamdesetak godina. Kada sam rekla da dolazim sa Novog Beograda, pitao me je da li sam videla kako su lepi odžaci. Mislio je na toplanu. Ispričao mi je kako je on nekada zidao tu toplanu. A on nema nikakvu penziju, jer je 40 godina radio kao zidar, na nadnicu. Sada preživljava tako što ide u planinu svakog dana po deset kilometara peške i bere pečurke. Eto, tako žive oni koji su stvorili sve što mi imamo danas - kaže Nadežda.
Ona ističe da su načini na koje se stari snalaze najrazličitiji.
- Na primer, idu na pijacu od tezge do tezge, uzmu po jedan krompir da navodno odnesu kući da ga probaju pa će sutra doći da kupe. Tako nakupe pet, šest krompira. Često imaju svoje stalne trgovce, pa kupuju na recku, pozajmljuju se, presipaju iz šupljeg u prazno što bi se reklo. Kupuju najjeftinije namirnice, meso je misaona imenica. Štede apsolutno na svemu.
