Zbog čega se sve voli Srbija (2): Gostoprimstvo bez granica
Tokom diskusije "Utisci o mom životu u Srbiji" u Inzbruku govorio je i Feliks Sovinski, student harmonike. Istakao je da je prvi dodir sa Srbima imao u rodnom Vajmaru, poznatom po velikom pesniku Johanu Geteu. Jedan prijatelj Srbin, inače kolega sa fakulteta, pozvao ga je da poseti Srbiju.
- Moji roditelji nisu bili oduševljeni kada su čuli moj plan, jer su mislili da je tamo i dalje rat. Ipak, kada sam otišao prvi put na tri nedelje, utisci su bili više nego odlični. Nisam doživeo ni najmanju neprijatnost zbog toga što sam Nemac, jer sam znao da je moja zemlja učestvovala u bombardovanju Srbije - kazao je Feliks.
Njegov prvobitni plan je bio da studira u Sloveniji, zbog čega je i učio slovenački jezik. Sa svojim drugom Erikom Vagnerom je otišao u Srbiju. Planirali da se upišu na Univerzitet u Nišu, ali zbog toga što tamo nije postojao status gostujućeg studenta, 2015. godine su otišli za Beograd. Feliksov prijatelj iz Vajmara im je mnogo pomogao oko administrativnih prepreka, kao i u pronalaženju stana.
- Kada sam imao slobodnog vremena često sam putovao po Srbiji. Upoznao sam ljude u Kruševcu, gde sam bio za Vaskrs i prisustvovao vaskršnjoj liturgiji. Ne bih da preterujem, ali za mene koji dolazi s ateističkog istoka Nemačke, to je bila neka vrsta kulturnog šoka, ali veoma korisnog. Tu sam takođe osetio religioznu prisnost, koja ne postoji u Nemačkoj - kazao je Feliks.
Njujork jugoistočne Evrope
Janko Nikolić je prvi deo svog života proveo u Beogradu, posle čega se kao 16-godišnjak preselio u Melburn u Australiju, gde je završio srednju školu i fakultet. Državljanin je obe države, a od avgusta prošle godine živi u Beogradu, gde radi kao advokat. Kaže da ga je dosta ljudi iz njegovog okruženja pitalo zašto se vratio u domovinu.
- Srbija je uvek predstavljala Zapad Istoku i obrnuto. Mi smo sličniji Austrijancima i Nemcima, nego Australijancima ili Amerikancima, i teško je iz tog ugla upoređivati identitetski deo kontinentalne Evrope sa zemljama novog sveta.
Uveren je da je Srbija uprkos brojnim problemima u nedavnoj prošlosti na dobrom putu da se oporavi. Beograd je po njemu posebna priča. Citirao je čuvenog pisca Momu Kapora koji je zapisao da Beograd predstavlja neku vrstu niskobudžetnog Njujorka jugoistočne Evrope.
- Po povratku u Srbiju prvih nekoliko meseci sam se osećao kao turista, ali je posle toga sve došlo na svoje mesto. Zahvaljujući poslu, uđete u rutinu, sticajem pozitivnih okolnosti, dobio sam šansu da radim u jednoj advokatskoj kancelariji u Beogradu, koja je pomogla mnogim međunarodnim, pre svega austrijskim i nemačkim preduzećima da osnuju svoje srpske podružnice. Svakom bi preporučio da pokuša da se vrati u Srbiju, ukoliko mu se ukaže prilika. Znam da to nije uvek moguće, a oni koji ostaju u drugim zemljama treba da se trude da budu uzorni i dobri građani. I na taj način pomažu matici - istakao je Nikolić.
Na kraju ove zanimljive večeri govorio je profesor doktor Volfgang Rorbah iz Beča, član evropske Akademije nauka i umetnosti, potpredsednik austrijsko-srpskog društva i počasni član SPOJI. On je svoje izlaganje počeo o iskustvima u Srbiji 60-ih godina prošlog veka, kada je poluprofesionalno igrao košarku. Inače je bio reprezentativac Austrije u ovom sportu.
- Dosta se toga može naučiti od srpskih trenera. Oni imaju posebnu taktiku, a ne da igračima stave tegove na noge i da ih teraju da trče uz brdo dok im ne popucaju zglobovi - kazao je profesor iz Beča.
On se prisetio da je u Nišu kao 22-godišnjak upoznao devojku, odnosno svoju suprugu. Njegov otac je inače Austrijanac, majka Srpkinja, a u Beču je tada već bilo oko 45.000 mešovitih brakova. Uočio je da je u tim familijama bilo najmanje po dvoje dece za razliku od čistih austrijskih koja su najviše brinula o psima, što je i dovelo do pada nataliteta u Austriji.
Prikupljena pomoć
Ni ovog puta se vredni članovi Srpske pravoslavne omladine SPOJI nisu odrekli svoje humane misije. Zahvalni su svima koji su svojim prilozima omogućili da se skupi 81.70 evra, koje će biti uplaćene na račun socijalno ugroženih višečlanih porodica na Balkanu. Ujedno su zahvalni svima koji su svojim dolaskom uveličali predavanje u Inzbruku.
Naveo je kao pozitivne primere odnos prema starijim osobama, ali i ljubav prema deci, koja je u srpskim porodicama veoma jaka. To smatra uzorom na koji treba da se ugledaju Austrijanci.
- Od 2003, po želji moje pokojne majke, koja je bila tada najstarija Srpkinja u Beču, počeo sam više da se bavim svojom drugom domovinom. Redovno posećujem Srbiju i region, kao profesor, ali i privatno. Posle devedesetih godina ima dosta siromaštva, ali bez obzira na to, gostoprimstvo naroda je nešto posebno - rekao je Rorbah.
Pričao je i o korupciji, etici u poslu, ali i o tome da nigde u Evropi nije video više predsednika nego u Srbiji, gde se svakodnevno osnivaju razna udruženja:
- Ukoliko poznajete nekog Srbina, pohvalite njegove kvalitete. Ukoliko Srbina pohvalite, od deset ideja, bar jednu istaknete i naglasite, dobićete zaista prijatelje i partnere u raznim oblastima. To doduše mora biti zaista iskreno - završio je svoje izlaganje profesor Rorbah.
Na kraju zanimljive večeri javio se za reč Erik Vagner, koji je takođe godinu dana proveo u Srbiji. On je bio student istorije i političkih nauka jugoistočne Evrope. On je po završetku boravka u glavnom gradu Srbije, gde se inače upoznao sa Martinom Baumhauerom i Vladimirom Vlajićem, otišao u Rusiju, u Sankt Peterburg. Tamo se nije dugo zadržao. Odlučio je da se vrati u Beograd gde će biti još dve godine na studijama:
- Uveren sam da je za svakog dobro da jedno vreme provede u nekoj drugoj državi. To je pogotovo bitno za nas koji dolazimo iz Austrije i Nemačke, gde žive brojni stranci. Često se u Nemačkoj starije osobe žale kada čuju nekog da razgovora na svom maternjem jeziku. Dok sam bio u Srbiji, video sam kakav je to čudan osećaj kada pričam sa svojim kolegama nemački ili neki drugi jezik, koji nije srpski. Život u inostranstvu bi svakom pomogao da se posle tog iskustva malo bolje ophodi prema drugima i da naše društvo bude tolerantnije - završio je Erik...
Služba sećanja u Beogradu
Potom je svoje utiske o boravku u Srbiji preneo Vladimir Vlajić. Rođen je u Srbiji, ali je od svoje druge godine rastao u Austriji odnosno Inzbruku. Jedan je od osnivača SPOJI i trenutno na magistarskim studijama međunarodnih ekonomskih, političkih i ruskih nauka. On je kao dete za vreme školskih raspusta boravio u Srbiji. Vezan je za zemlju svojih roditelja i predaka.
- Zahvaljujući studijama otvorila mi se mogućnost da godinu dana provedem u inostranstvu i da biram između Španije i Srbije. Odlaskom u Španiju bih imao mogućnost da usavršim španski jezik, boravim na njihovom predivnom moru i još mnogo toga. Sa druge strane, iz Srbije bih mogao da ponesem više vrednosti za kasniji život, usavršim maternji jezik i napravim razliku između ljudi u matici i nas u dijaspori. Odlučio sam da vojni rok, odnosno godinu dana provedem u službi sećanja u Beogradu - istakao je Vladimir.
Uz rad u Savezu jevrejskih opština Srbije i Jevrejskom istorijskom muzeju, bio je gost student na Ekonomskom fakultetu. Posebno mu je drago što je kao prvi pripadnik austrijske službe sećanja koji je boravio u Srbiji, otvorio mogućnost budućim generacijama u Austriji da umesto obaveznog austrijskog vojnog ili civilnog roka, mogu 12 meseci da dođu u Srbiju i kao Austrijanci se suoče sa holokaustom i bliže upoznaju jevrejsku i naravno srpsku kulturu. Vlajić je izneo razlike između fakulteta u Beogradu i Inzbruku.
- Primetio sam da samo uz malo više pokretačke volje može dosta stvari na fakultetima ali u svakodnevnom životu u Srbiji da se promeni, naravno nabolje. Stekao sam neprocenjivo iskustvo - kazao je Vlajić koji se posebno zahvalio austrijskoj ambasadi u Beogradu, koja je pripremila poseban prijem povodom završetka službe u glavnom gradu Srbije.
