Štrajk glađu radnika Zastave (3): Kad zanemoćaš, svako te šikanira
Među štrajkačima su i trojica ratnih invalida. Svi su pripadali čuvenom "Zastavinom odredu", rezervistima koji su na početku rata obukli uniforme po vojnom pozivu tadašnjih "oružanih snaga SFRJ".
- Ispratili su nas u rat kao heroje. Kada smo se vratili nije nam bilo do slavlja i junačenja. Mislili smo da smo završili svoje ratovanje, a evo, sada izgleda opet ratujemo, ali za goli život - priča slikovito ratni vojni invalid od 1991. godine, 58-godišnji Sredoje Gavrilović, automehaničar Zastave koji je u Vukovaru izgubio deo desnog stopala.
- U rat sam otišao sa 32 godine kao neoženjen mladić, a vratio se kao invalid. Međutim, u međuvremenu sam se oženio, dobio decu, skućio, ostvario sva prava koja mi pripadaju po zakonu. Kada sam kao invalid rada prešao u ovu firmu 2011. godine na početku je sve bilo u redu. Cenilo se to što nemam deo stopala, a onda su počeli da me teraju radim na presi koja radi na ručne komande. Posle su ih izmenili na ručne, ali ne vredi, nisam mogao da ispunim normu koju su mi dali. Kad zanemoćaš, onda te svako šikanira, jer zna da ne smeš da se buniš, a ja ovo zaista nisam zaslužio. Da imam gde drugde davno bih otišao, ali treba prehraniti porodicu: suprugu i tri kćerke. Dve su sada studenti, jedna je uči pravo. Valjda će joj se sreća osmehnuti - priznaje jedva suzdržavajući suze.
I 56-godišnji Zoran Lončar je "prošao" Vukovar. Tamo je otišao već dovoljno sakat, 1988. je polomio čašicu kolena, ali nije želeo da ostavi drugove. Od rata ima uspomenu - "sistemski, eritemski "i "diskoidni lupus" - teška autoimuna bolest.
- E tu bolest mi nisu priznali, mada imam svu dokumentaciju. Trebalo je da se prijavim u roku od pet godina, a nisam. Dobro je da sam se živ vratio - priča Lončar koji takođe ima troje dece i jedini radi u familiji.
- Iskreno, najviše me boli odnos koje rukovodstvo firme ima prema nama invalidima. Uvek su nas tretirali kao teške neradnike. Pa jesmo li mi krivi što smo invalidi...
Nisam ovo zaslužio
Pedesetsedmogodišnji Danilo Jezdić jedva priča. Seo u jedan ugao i u polumraku se gotovo i ne vidi. Stopio se sa sivilom zidova. On je najteži slučaj u ovom "pogonu". Od 1995. bubrežni bolesnik, a od 2012. godine sa dijagnozom tumora na kičmenoj moždini. Kad neće, onda neće. Tako je i on pre dva meseca operisao trbušnu maramicu. Po svim lekarskim nalazima ne bi smeo da radi ovo što radi - da štrajkuje glađu.
- Posle desetak dana štrajka zdravlje mi se pogoršalo pa sam morao u bolnicu jer mi se izgubila moć govora, teško gutam, ali ne odustajem. Pa 36 godina sam vredno radio i ništa mi nije bilo teško. Nisam odustao ni onda, kada sam 2012. godine, saznao da sam oboleo. Treba prehraniti porodicu. I od ovih 36.000 koliko sam do sada primao je to puko preživljavanje. Sin bi da radi, ali ne može da se nigde zaposli. Mislim da nisam zaslužio da dobijem otkaz...
