Zid je pao, Srbija i dalje zazidana

Pad Berlinskog zida 9. novembra 1989. godine je označio raščišćavanje sa komunizmom i okretanje demokratskim vrednostima. Ali, Srbija je krenula u drugom pravcu, zbog čega preovladava mišljenje da je naša zemlja i dalje na suprotnoj strani zida u odnosu na demokratiju.

Na današnji dan Berlinski zid (Berliner Mauer) razdvajao je Zapadni Berlin od Istočnog i bio je dug oko 156 kilometara. Njegova namena je bila da prelaz između Zapadnog i Istočnog Berlina načini restriktivnijim. Sagrađen je 1961, a utvrđen godinu dana kasnije. U početku, građanima Berlina je bilo dozvoljeno da se slobodno kreću između sektora, ali kako je hladni rat napredovao, prolazak je bio sve restriktivniji. Tog 9. novembra 1989, otvoren je za slobodan prolaz, a ubrzo potom je gotovo potpuno srušen.

- Pad Berlinskog zida je bio istorijski potres koji će ujedinjenu Nemačku učiniti centralnim stubom nove Evrope, okončati komunističke diktature na evropskom istoku, uključujući i raspad Sovjetskog Saveza i Varšavskog pakta. Nažalost, Srbiju su u tim sudbinskim trenucima vodile ideološke inadžije i politički slepci. Dok pada Berlinski zid i komunizam, u Beogradu se formira generalska partija: Savez komunista - Pokret za Jugoslaviju, pomaže se puč protiv reformista u Moskvi, a u Jugoslaviji se odbrana petokrake nadređuje očuvanju zajedničke države. U tome je glavni razlog tragedije koji će da usledi - kaže Vuk Drašković, lider SPO-a koji je, boreći se za promene, i sam osetio brutalnost tadašnjeg režima.

Nabrajajući razloge zašto je "Srbija dizala zidove oko sebe, dok je Berlinski padao", doskorašnji ambasador u Nemačkoj Ognjen Pribićević ističe da je "Jugoslavija bila federacija u kojoj je nacionalno pitanje bilo mnogo važnije nego u drugim zemljama":

Jugoslavija mogla da opstane - Da je u vreme pada Berlinskog zida došlo do demokratskog proevropskog saveza, mostobrana - Beograda i Ljubljane, koji bi čuvao Jugoslaviju i borio se za njenu rekompoziciju od komunističke ka demokratskoj, evropski uređenoj državi, bila bi potpuno druga stvar. Stubovi Jugoslavije uvek su bili u Beogradu i Ljubljani. Slovenija nikada nije bila zapadna granica, već zapravo zapadna brana eventualnoj hrvatskoj secesiji. Jugoslavija bi opstala i mi bismo odavno bili u EU - kaže Vuk Drašković.

- Dok je cela Evropa išla u pravcu demokratije, tržišne privrede, višepartijskog sistema, Srbija se zatvarala u jedan autoritativni režim koji se na kraju pretvorio u čistu diktaturu. Nije se prepoznao taj momenat rušenja Berlinskog zida i kretanja u pravcu evrointegracije. Političke elite u Srbiji, Hrvatskoj, a i u ostalim republikama, iskoristile su pad Berlinskog zida da bi pravile svoje mini-države i autoritativne režime, u potpunoj suprotnosti sa tim što se desilo u Evropi - kaže Pribićević.
Vuk Drašković priča da je u vreme pada Berlinskog zida postojalo snažno raspoloženje, pre svega u Srbiji i Sloveniji, "da se država demokratizuje, okonča komunistička diktatura i Titov kult i uvede demokratski pluralizam, da se zemlja okrene zapadu, pridruženju EU i NATO-u".

- Milošević je nažalost uz pomoć mnogih slepih srpskih akademika, vladika i pisaca, koji su u tim prelomnom istorijskim trenucima postali rigidniji antizapadnjaci od komunističkih generala, bitku za demokratiju preokrenuo u tobožnju bitku za naciju. Srbija je obespomoćena, i još nije došla sebi. Zato smo tu gde smo - kaže Drašković.

Nacionalno pitanje je tada nadvisilo sva druga pitanja, ističe Pribićević.
- Političke elite u bivšoj Jugoslaviji, pre svega Miloševićev režim, iskoristile su to pitanje da bi došle i održale se na vlasti, a zatim da, zloupotrebivši ga, načine neprocenjivu štetu Srbiji - kaže on.

Ovaj diplomata dodaje da su zidovi podignuti u Srbiji srušeni demokratskim promenama 2000. godine, ali i da će trebati mnogo vremena da se zemlja vrati na put kojim je Evropa krenula pre 20 godina.

Sećajući se pada Berlinskog zida, profesor međunarodnih odnosa dr Predrag Simić, radeći tada u Institutu za međunarodnu politiku i privredu, seća se da je dobio "neobičan poziv".

- Zvao me je Dobrivoje Vidić, tadašnji predsednik komisije za međunarodne odnose CK SKJ i vrlo neobično tražio da Institut napravi analizu eventualnih posledica po tadašnju Jugoslaviju. Dokument je početkom 1990. razmatran na sednici komisije, što je ujedno bila i poslednja na kojoj su bili članovi svih republika. Na papiru koji smo im predstavili bila su tri ključna zaključka koje niko nije ozbiljno kritikovao - otkriva Simić.

Kaskanje - Nažalost, ni našu zemlju, tadašnju Jugoslaviju mi ni dan-danas nismo uspeli da izvučemo iz konsekvenci pada Berlinskog zida. I danas pričam studentima da ako misle da su nešto propustili što su kasnije došli na političku scenu, mogu da budu zadovoljni jer i dalje imamo sve one probleme koje smo imali 80-ih godina - kaže Predrag Simić.

On kaže da je izveštaj, kao i mnogi, završio u fioci, a da je donosio zaključak da je pad Berlinskog zida događaj od najvećeg mogućeg geopolitičkog značaja koji nagoveštava urušavanje Istočnog bloka sa potencijalno ozbiljnim posledicama po Jugoslaviju.

- Urušavanjem Berlinskog zida i Istočnog bloka, SFRJ gubi svoj strateški položaj tampon zone. Bilo je očigledno da je Amerika izgubila interes za očuvanje komunističke Jugoslavije. Stajalo je i da su ubrzane reforme u zemlji jedini način da se te posledice saniraju. To je ozbiljno shvaćeno u Sloveniji, koja je zaključila da Jugoslavija nema šanse i da će bolje braniti svoje interese ako se pripoje evropskoj zajednici. Počeo je domino efekat. Slovenačka odluka je bila racionalna, a onda su stvari krenule manje racionalnim tokom. U Hrvatskoj je došlo do povratka ustaške emigracije, a Srbija je pokušala sa neokomunizmom. Poslednjih 20 godina plaćamo tu nespremnost za posledice pada Berlinskog zida - zaključuje Simić.