"Kineska osveta" - Zubi zmaja (7): Meta je "cijaš" Benet
Taisen Dešimaru je bio sve bliži Njujorku. Dok je vozio svoju nisan maksimu, sunce mu je blještalo u oči ali to kao da mu nije smetalo... Hajvej 80 vest bio je krcat automobilima koji su milili u četiri trake...
Najzad je video tunel Linkoln. Izabrao je kolonu "izi pas" jer je na vetrobranu imao dekoder, pa je unapred platio ulazak u "Vavilon" od osam dolara...
Nisan je mirno klizio, ali je Dešimaruovo srce počelo da preskače. Potražio je vodu u kaseti, jer mu je strah snizio količinu šećera u krvi...
Pomisao da može da izgubio čast
Bojao se da mu ne pozli, ne zbog toga što bi mogao da umre, već zato što ne bi mogao da izvrši zadatak. A to bi značilo da je izgubio čast. I to je bio glavni uzrok straha koji je buknuo u njegovoj svesti.
Gužva u ranim prepodnevnim satima bila je uobičajena, pa je mladi Japanac iz Sparte, gde je imao kuću, kretao dva sata ranije. Dok je vozio kroz tunel, razmišljao je kako on, bankar, Japanac, takoreći Amerikanac, treba da ubije penzionisanog potpukovnika zemlje kojoj se zakleo na vernost kada je dobijao državljanstvo...
Pozitivan ili negativan lik
Lagano, upijajući mirise slobode, peške je išao prema Tajms skveru. Gledao je u svoja stopala i njujorški oštećeni trotoar.
Peta avenija! Koliko ljudi mašta da ovde dođe, da hoda ulicama "Vavilona". Činilo mu se kao da ide pozornicom. Setio se filmova koji su ovde snimani.
- Da li sam ja pozitivan ili negativan lik? - prošlo mu je kroz glavu.
Sa aspekta svog obrazovanja na Jejlu, gde je zbog školovanja kadrova koji su odlazili na rad u CIA i FBI podrazumevan kult superamerikanizma, osećao se kao izdajnik...
No, košulja je bliža od kaputa... Vernost naciji, rasi i, na kraju, tajnom društvu bila je jača od vernosti zemlji čiji je državljanin postao, ali - to je bila i zemlja koja je izvršila genocid.
Stegao je volan i znao da će "samuraj" u njemu prevladati zvaničnog "bankara" i omogućiti mu da izvrši zadatak. Da ispuni zakletvu!
Nije smeo ni da pita zašto
Parkirao je na uglu Šeste avenije, ispod velikog simbola masona, čiji je hram bio tu blizu. Banka mu je to omogućila! Izašao je iz automobila razmišljajući o tome kako da obavi zadatak. Uopšte nije mislio na to da bi, možda, trebalo da zna i zašto. I zašto baš on.
Uostalom, nije smeo ni da pita zašto, jer se zavetovao... A zavet je podrazumevao bespogovornu poslušnost, potpunu pokornost. Krv mu je već dobro funkcionisala, šećer se normalizovao. Ušao je u banku. Portir Albanac, ljubazno mu se javio... Klimnuo je odsutno glavom.
U liftu je sreo neke lepe žene, koje nije registrovao. Ušao je u svoju kancelariju i zatekao veliki žuti koverat koji je stigao brzom poštom. Otvorio ga je sa strepnjom. Unutra su bile fotografije, mnogo fotografija Vilijama Beneta i njegove supruge Sintije, u dvorištu njihove kuće u Lensdaunu, u Virdžiniji.
Deda Buš, Morgan i Hitler
Šta bi morao da prizna, ako bi bio uhapšen?
Da je član tajnog studentskog društva Zeleni zmaj, kao što su drugi članovi udruženja Lobanja i kosti.
Počeo je da razmišlja o tom društvu Lobanja i kosti. Oni su skloni Nemcima. Preskot Buš, deda Buš, bio je oficir za vezu između bankara Dž. P. Morgana i Adolfa Hitlera...
A Zeleni zmaj je tajno društvo, konzervativno, desničarsko... Setio se: I Zeleni zmaj je podržavao Hitlera!
Morao je da umre! On mora da ubije!
Taj Vilijam Benet, "cijaš", morao je da umre! On je morao da ga ubije! Japanac s tugom pogleda fotose, koje je snimio neko od prijatelja porodice Benet dok su pekli roštilj. Svi su se smejali, bili su tu i neki mladi ljudi, verovatno njegova deca.
Crvenim flomasterom zaokružen je Benet, a zelenim supruga Sintija. Taisen je zaključio da zelena boja znači da treba da preživi! Lagano je upijao lice svoje buduće žrtve, pamtio je prodoran pogled, naočare, stegnuta usta, ćelu.
Sekretarica zakuca na vrata i Japanac se trgnu. Stavi neke papire preko fotosa. - Treba da potpišete ove naloge, gospodine! - rekla je mlada, pegava Irkinja, koja je bila njegova desna ruka. - Donosim kafu za minut! Čim potpišete... - Hvala, ljubazni ste...
Taisen sada lagano skloni fotose u koverat koji stavi u aktovku koju prethodne večeri, kad je odlazio s posla, nije ni poneo kući. Preostalo mu je samo da čeka. Da dođe zavetnik sa drugom polovinom crvene trake kamikaze. Nesvesno, pođe rukom u džep, da proveri da li je tu njegova polovina...
Za Amerikance bi bio terorista
Kad bi ga uhapsili, bio bi proglašen špijunom, ludakom ili ko zna čim! Znao je šta bi ga čekalo u pritvoru - mučenje strujom vezanom za genitalije, potapanje glave u vodu... Koračao je...
Ne, on ne bi ni stigao u pritvor. Tretirali bi ga kao teroristu... Bio bi u nekom "zatvoru koji ne postoji"...
Poziv na sastanak u Hard rok kafeu
Tog jutra, nekoliko dana kasnije, on nije znao da će to biti taj dan. Taisen je obavljavao uobičajene poslove iz svog delokruga u banci - sve dok se nije oglasio njegov mobilni.
- Krenite lagano prema Hard rok kafeu, Tajms skver 1501... Tamo ima dobrog piva!
U njegovom uhu je odjekivao snažan, autoritativan glas. Čovek je govorio engleski sa kineskim akcentom. Veza se prekide. Taisen se javi sekretarici i krenu. Obukao je mantil, jer je tog marta u Njujorku još bilo hladno.
Izašao je na ulicu. Sve mu je izgledalo drugačije - kuće, ljudi, izlozi. Znao je da bi ovo što treba da uradi i njega moglo da odvede u smrt ili na višegodišnju robiju.
