Černobilj, tajna i posle 29 godina (1): Radioaktivna Evropa u mehanizmu laži
U noći između 25. i 26. aprila 1986. godine, tačno pre 29 godina, eksplodirao je reaktor u atomskoj centrali u Černobilju u Ukrajini. Nesreću su prouzorkovali sami inženjeri jer je njihov naučni eksperiment krenuo u nepredviđenom pravcu, izazvao požar, a zatim i termičku eksploziju. Atomska eksplozija koja bi uništila život u Evropi izbegnuta je zahvaljujući žrtvovanju milion ljudi - takozvanih likvidatora kojima niko do danas nije zahvalio, niti nove generacije znaju bilo šta o tome.
- Da oko milion likvidatora mobilisanih iz ondašnjeg Sovjetskog Saveza u roku od 10 dana nisu uspeli da ugase vatru u reaktoru, materija bi tada u procesu fuzije prodrla kroz betonsku ploču visine samo jednog metra, ispod koje se nalazila voda, posle čega bi došlo do lančane atomske eksplozije. Da se ovo dogodilo 1986. godine, život u Evropi postao bi nemoguć - kaže sagovornik "Vesti" Vladimir Čertkof, čiji je dokumentarac "Žrtva" posvećen herojskom žrtvovanju likvidatora postao neka vrsta ikone evropskih antinuklearnih pokreta, a knjiga "Černobilj" predstavlja najpotpunije istraživanje o lažnoj "zvaničnoj verziji" Evropske agencije za atomsku energiju i nuklearnih država.
Danas u radiološki kontaminiranom području na severu Ukrajine i na jugu Belorusije žive milioni ljudi koji svakodnevno jedu cezijum 137 jer je ovaj razarajući radioaktivni elemenat ušao u lanac ishrane.
Na desetine hiljada likvidatora je umrlo, na stotine hiljada njih umire od teških oboljenja, najčešće u bedi.
Radiološka kontaminacija ne treba da pređe 20 bekerela po kilogramu težine deteta kako vitalni organi ne bi bili ugroženi. U Černobilju je bilo dece koje imaju 200, pa i 1.000 do 7.000 bekerela po kilogramu težine. Zvanično pre katastrofe bilo je 20 odsto dece koja su smatrana bolesnom i 80 odsto njih u dobrom zdravlju, a sada je proporcija obrnuta.
U reaktoru broj četiri, koji je eksplodirao, još se nalazi 200 tona nuklearnog goriva koje se posle eksplozije 1986. godine pretvorilo u radioaktivnu magmu čija trećina ostaje nedostupna. Takozvani sarkofag za ostatke nuklearke u Černobilju do danas nije završen. U februaru 2013. godine deo starog sarkofaga obrušio se pod pritiskom snega.
Pregovori o izgradnji novog trajali su decenijama, a predračuni njegovog koštanja neprestano su rasli od početnih 432 miliona evra do sadašnjih 1,54 milijarde evra. Radovi su konačno započeti 2012. godine, a bilo je najavljeno da će biti završeni ove godine. Posao je dobio francuski Buig-Davinči uz sve korupcionaške skandale koji obično prate velike poslove.
Vladimir Čertkof naglašava da SZO nije učinila gotovo ništa za Černobilj. U saopštenju o bilansu katastrofe SZO je navela da je "do 4.000 ljudi životno ugroženo", a da je broj ljudi koji su preminuli zbog radijacijske eksplozije niži od 50. Vladimir Čertkof opisuje kako je funkcionisao mehanizam laži. Četiri meseca posle Černobilja u avgustu 1986. godine u sedištu AIEA u Beču susreli su se tajno predstavnici AIEA i SSSR-a.
- Sovjetski stručnjaci došli su da iznesu svoje prve okvirne proračune o posledicama i ocenili da bi u evropskom delu SSSR-a od posledica katastrofe oko 40.000 ljudi moglo da oboli od raka. Za međunarodni nuklearni lobi to je bilo potpuno neprihvatljivo. Posle brojnih pritisaka "demokratski Zapad" je obavezao SSSR da umanji procenu broja žrtava 10 puta - kaže Čertkof. Sve agencije UN koje imaju veze sa nuklearnom problematikom i zdravljem prihvatile su 5. septembra 2005. ovaj broj žrtava kao tačan.
Ne talasajte
I vlasti nekadašnje SFRJ bile su pod pritiskom da ne talasaju posle Černobilja. Neposredno posle katastrofe formirane su državne istražne komisije. Jedna od njih našla je povećanu radioaktivnost između ostalog na jednom mestu u Istri. Pre nego što su rezultati objavljeni, nadležno državno telo promenilo je kriterijume dozvoljenog zračenja tako da ono što je do juče bilo nedozvoljeno - postalo dozvoljeno "pa nije bilo razloga za brigu".
Ipak agencije UN (SZO i AIEA) morale su da prihvate i nešto što su negirale godinama - da je kancer tiroidne žlezde posledica nuklearne katastrofe. I zapadna Evropa i te kako oseća posledice. U Francuskoj je, na primer, dokazano da je izrazito povećanje broja obolelih dve decenije posle katastrofe uočljivo upravo u oblastima u kojima je padala kiša iz černobiljskog oblaka.
- Samo u Belorusiji posle katastrofe pojavilo se više slučajeva ovog oboljenja nego u celom svetu zajedno - kaže Čertkof.
Veza zračenja sa zdravljem ljudi
SZO sistematski negira da postoji bilo kakva veza između radioloških eksplozija, niskog zračenja i zdravlja ljudi. Čertkof upozorava na malo poznatu činjenicu da funkcionere SZO štiti imunitet pa ne mogu da budu krivično gonjeni. Taj imunitet imaju i kada napuste SZO. Osim toga, između SZO i AIEA 1959. godine sklopljen je ugovor po kome SZO ne može da objavi ništa o nekoj nuklearnoj temi bez saglasnosti AIEA. Zato je laž jedino rešenje, što će kasnije potvrditi i katastrofa u japanskoj nuklearki u Fukušimi.
U zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, a posebno u Belorusiji naučnici koji su govorili istinu i borili se za nju - proganjani su. Fizičar i akademik Vasilij Nesterenko koji je bio direktor Instituta za nuklearnu energiju pri Akademiji nauka u Minsku. Pravio je mapu kontaminiranih područja, tražio je da odmah počne evakuacija svog stanovištva iz kruga 100 km oko Černobilja. Smenjen je 1987. godine. Zatim je osnovao nezavisni institut Belrad uz podršku nobelovca Saharova, šahovskog šampiona Karpova i pisca Adamoviča. Osnovao 370 centara za merenje kontaminacije hrane u najpogođenijim selima i unutrašnje radioaktivnosti u organizmima dece. Preminuo je 2008. godine.
Nesterenko je vremenom otkrio mogućnost da ubrza uklanjanje cezijuma 137 iz organizma dece dajući im preparat na bazi jabukovog pektina. Pektin vezuje za sebe radionukleide i teške metale, klinički je pokazao smanjenje za 65 odsto radionukleida u organizmima dece - kaže Čertkof. - SZO je, međutim, objavila rat pektinu jer bi u suprotnom automatski priznala da su ljudi bolesni zbog radioaktivnosti, a ne zbog radiofobije, stresa, alkoholizma roditelja, ekonomskog siromaštva i sličnih suludih razloga koje navodi SZO.
