Pogrom za koji niko nije odgovarao (4): Crkva u kojoj su se molili i Albanci
Mnogo puta smo govorile i prisećale se tih strašnih događaja od 17. marta 2004. kada su na Devič nasrnuli albanski ekstremisti, a Kfor sestrinstvo prinudno evakuisao u Kosovsku Mitrovicu. I danas, 11 godina kasnije, ne osećamo se bezbedno, jedino smo sigurne unutar manastirskih zidina. Kad tada nisu mogli da nas zaštite francuski vojnici Kfora, kako da sad verujemo albanskoj Kosovskoj policijskoj službi. Ali i onima koji su nas od juna 1999. terorisali, svetinju nam spalili - ističe u razgovoru za "Vesti" igumanija Anastasija, starešina manastira Devič iz 14. veka, smeštenog u srcu kosovske Drenice, kraja poznatog kao leglo tzv. Oslobodilačke vojske Kosova.
Na Devič su, priča ona, nasrnuli po podne prvog dana pogroma, a najžešći udar je usledio sutradan 18. marta 2004. do podne.
- Sestra Efimija i ja smo otišle poslom u Kosovsku Mitrovicu 14. marta, a šest monahinja ostalo je u Deviču. Opkolilo ih je nekoliko stotina razjarenih Albanaca. Francuski vojnici Kfora su monahinje bukvalno ubacivali u kamione, a zatim u helikopter da ih evakuišu. Za pet godina bio je to drugi nasilnički pohod, ali teži i bolniji od onog iz 1999. godine, jer tad razulareni balisti nisu sve pred sobom rušili i palili - priseća se mati Anastasija.
Pogrom za koji niko nije odgovarao:
Kad su se monahinje mesec dana nakon martovskog pogroma 2004. vratile kući u pratnji 60-ak vojnika Kfora, zatekle su razvaline spaljenog konaka, nagorele zidove crkve, uništene freske, ikone razbijene u paramparčad, oskrnavljen grob Svetog Joanikija Devičkog, opljačkano je sve što se moglo odneti...
- Očaj nas nije ophrvao, odmah smo počele da raščišćavamo ruševine, iako je većina nas zagazila u staračko doba. Ubrzo u pomoć pritekoše monasi iz manastira Dečani i Đurđevi stupovi, monahinje iz Pećke patrijaršije - kazuje igumanija.
Do kraja decembra 2004. osam devičkih monahinja boravilo je pod šatorima, neprekidno su živele u molitvama.
- Onda smo prešle u prvi obnovljeni konak. Do sada su obnovljena dva konaka, odrađen je dobar deo posla i na crkvi, podugnut je manastirski zid. Na manastirskoj ekonomiji, međutim, još stoje razvaline tri zgrade. Izvan manastirskih zidina ni danas ne možemo da obrađujemo imanje, da koristimo manastirsku šumu, jer se ne osećamo bezbedno. Čuva nas KPS, upravo oni od kojih bi trebalo da budemo čuvane, ali Bog nas čuva - veli mati Anastasija, koja je u Devič došla kao devojčica od 12 godina.
Devič danas u svom posedu ima 18 hektara obradive zemlje i 30 hektara šume.
- Niko tamo niti ore niti seje. Napasa se stoka, seče se rastinje i služi kao fudbalsko igralište, a šumu krčme Albanci. Još se sa ekonomije razvlači građevinski materijal sa ekonomskih zgrada koje su tamo postojale. Ne možemo da živimo od poljoprivrede, ali pravimo krstiće, suvenire i brojanice. Ima i vernika koji nas se sete. Sve je to skromno, ali opstajemo. Samo slobodu nemamo. Ljudi koji žele da nas obiđu prethodno moraju da pitaju smeju li doći - priča igumanija.
Okretanje glave
- U Deviču je trenutno šest monahinja. Zadovoljne smo brigom Eparhije raško-prizrenske. Mi se trudimo da što više same uradimo. Iskustvo nas je naučilo da budemo oprezne. U obližnju varoš Srbicu ne odlazimo ni po najosnovnije potrepštine. Tamo od nas meštani glavu okreću, niko ne želi sa nama reč da progovori, čak ni stariji koji znaju srpski i poznaju nas odavno. Za sve što nam je potrebno odlazimo u severni, srpski deo Kosovske Mitrovice - kaže mati Anastasija.
U manastir povremeno dođe neka ekskurzija iz centralne Srbije, Crne Gore ili srpskih enklava sa Kosova i Metohije. Retko kad naiđe i poneki kosovski Albanac, vernik. U bližoj okolini srpskog naroda odavno nema.
- Nekad su u Devič i Srbi i Albanci dolazili u velikom broju, uprkos onom bezbožnom komunističkom vremenu, za zdravlje i isceljenje se molili pred kivotom Svetog Joanikija Devičkog, priloge i ponude kod svetitelja ostavljali. Imali su sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka ti poarnaućeni Srbi tradiciju da na Đurđevdan u velikom broju pristignu u manastir, jer su bili vezani za praznik Svetog Georgija. A zatim se zlo uvuklo u ljude, svetinju su pljačkali i palili oni čiji su se očevi i dedovi u njoj Bogu molili mada nisu bili pravoslavci.
Bilo je strašno, ne ponovilo se - zaključuje devička igumanija Anastasija.
Ostali crni zidovi
Tokom divljanja albanskih ekstremista od 17. do 21. marta 2004, kako se navodi u tadašnjem izveštaju Eparhije raško-prizrenske, u Deviču su spaljeni hram sa kapelom Sv. Joanikija i svi konaci. Izgoreo je veliki gostinski konak u porti manastira, gde su bile kapela, vladičanska odaja i gostinske sobe, a ispod njega manastirska kuhinja i sestrinska trpezarija. Krov i tavanice su potpuno srušeni, ostali su samo da štrče od gareža crni zidovi. Spaljen je i sestrinski konak koji deli prvu portu od hrama, a koji je povezan sa gostinskim konakom i kapelom, pa se ispod njegovog desnog krila prolazi u dvorište kod crkve. Zapaljen je i konak zvani narodna sala iznad manastirske avlije, kao i pomoćni konak iznad garaže, koji se nadovezuje na blok zgrada magacina i štale.
