Pogrom za koji niko nije odgovarao (2): Gosti na svom ognjištu
Srbi se ne vraćaju, a i tamo gde se vrate, bivaju izloženi napadima, pljačkama i paljevinama, kao što je to slučaj u Klini
Srbima je trebalo dati do znanja da mogu da nestanu sa ovih prostora preko noći. Trebalo im je staviti do znanja da su nakon 17. marta samo gosti na Kosovu i Metohiji, i da je njihov fizički opstanak nesiguran. Štaviše, raseljenima iz 1998. i 1999. godine je poslata poruka da se ne nadaju nikakvom povratku, a naročito zbog toga što međunarodna zajednica nije ništa učinila da obezbedi osnovne uslove za povratak raseljenih, smatra Aleksandar Đikić, predsednik Srpskog nacionalnog foruma i profesor na Univerzitetu u Prištini, izmeštenom u Kosovsku Mitrovicu.
Ističući da su događaji i posledice 17. marta 2004. godine zahtevali mnogo više analize nego što je usledilo u srpskoj javnosti nakon tog datuma, Đikić ocenjuje da su zbivanja vezana za taj dan nastavak etničkog čišćenja Srba koje je počelo 1998. godine.
- Konačno, posledica 17. marta je i jednostrano proglašenje nezavisnosti 2008. godine, kao i napad ROSU (specijalne jedinice kosovske policije) na sever Kosova jula 2011, nakon čega su usledili pregovori u Briselu. U pregovorima koji i dalje traju i koji kontinuirano vode gubitku svakog suvereniteta Srbije na ovim prostorima, tada je uspostavljena granica između Srbije i "nezavisnog Kosova" - smatra Đikić.
Beograd se u ovome uopšte nije snašao.
Pogrom za koji niko nije odgovarao:
- Žrtvu 17. marta nije iskoristio da uspostavi čvršće razgraničenje na Ibru, nakon koga bi imao mnogo povoljniju poziciju za događaje koji su usledili. Drugo, Beograd se nimalo nije potrudio da na terenu angažuje Srbe koji nemaju putera na glavi, a koji imaju ljudskog, političkog i intelektualnog kredibiliteta da se odupru pritiscima i učine mnogo više za svoj narod i državu. Umesto toga, na terenu su bili ljudi sumnjivih karijera i sumnjive prošlosti, što nikako nije moglo dovesti do uspešnog razvoja položaja Srba i Srbije - zaključuje Đikić, dugogodišnji novinar i analitičar.
Damoklov mač
- Tog 17. marta 2004. zaštitu Srbima su pružili vojnici Kfora i Unmik policija iz različitih zemalja. Danas tih snaga nema. Umesto toga najavljuje se formiranje oružanih snaga Kosova. Možete misliti u slučaju ponavljanja napada kakav se desio pre 11 godina da li bi one i kako štitile i zaštitile Srbe. Konačno, opasnost nad Srbima uvek lebdi kao Damoklov mač. Ovih dana i neki zvaničnici Prištine generišu huškačke tonove, koji bi u postojećoj ekonomskoj situaciji mogli biti okidač za ponavljanje nasilja od pre 11 godina - zaključuje Aleksandar Đikić.
Od tog nemilog događaja prošlo je 11 godina, međutim, Aleksandar Đikić, rođeni Đakovčanin, smatra da su se međuetnički odnosi samo prividno promenili.
Odgovorni u Beogradu
Za sve što se dešava sa Srbima na Kosovu i sa Srbijom na Kosovu, najveću odgovornost snose vlasti u Beogradu, bez obzira na to ko ih čini, smatra sagovornik "Vesti".
- Položaj Srba na Kosovu je direktno zavistan od odlučnosti vlasti u Beogradu. Od nje direktno zavisi i odnos međunarodne zajednice prema pitanju Srba na Kosovu. Što više Beograd bude davao ustupaka, položaj Srba će biti sve teži. Beograd je danas pitanje Kosova i Srba na Kosovu prepustio partijskim kadrovima potpuno nekompetentnim, nesposobnim i nezainteresovanim. Na taj način se ne može postići ništa dobro. U slučaju da ovom pitanju priđe ozbiljnije i međunarodna zajednica će umnogome promeniti ponašanje. Dokle god je Beograd ovako snishodljiv, međunarodna zajednica nema obavezu da se konfrontira sa Albancima i da sebi otežava položaj.
- Došlo je do smirivanja međuetničkih odnosa, došlo je do relativno slobodnijeg kretanja Srba putevima po Kosovu, ali suštinski se ništa nije izmenilo. Proces povratka izbeglica je i dalje tabu tema, a napadi na Srbe ne jenjavaju u pojedinim delovima, kao što je to Đakovica. Srbi se ne vraćaju, a i tamo gde se vrate, bivaju izloženi napadima, pljačkama i paljevinama, kao što je to slučaj u Klini. Dakle, stanje je nepromenjeno, loše i bez naznaka da će se poboljšati.
