Poslednji čin Hladnog rata (1): Kuba istopila gvozdenu zavesu
Više od pola veka trebalo je Kubancima i Amerikancima da se pomire. Taj istorijski korak odlučili su da naprave američki predsednik Barak Obama i kubanski vođa Raul Kastro i to posle 18 meseci tajnih pregovora uz posredovanje Kanade i Vatikana. Tako u istoriju odlazi jedan od poslednjih relikata Hladnog rata, koji je odavno izgubio svaki smisao.
Na inicijativu pape Franje protekle godine vođeni su razgovori između predstavnika Kube i SAD. Postignut je sporazum o ponovnom uspostavljanju diplomatskih odnosa i njihovoj relaksaciji, ali za sada još nije rešeno pitanje ekonomskog embarga, koji je Kubi uveo predsednik Džon Kenedi još 1962. godine. Predsednik Obama zatražio je raspravu u američkom Kongresu koji ima ovlašćenje da ukine tu meru. Nova stranica istorije, da parafraziramo britanskog premijera Vinstona Čerčila - nije početak kraja, već kraj početka i još je dug put koji dve zemlje moraju da pređu. Čitav svet je pozdravio ovakav razvoj događaja, od Kine preko Rusije do Latinske Amerike.
Malo ko je u istoriji preživeo i opstao tako mali protiv tako velikog protivnika, kao što je to uspela Kuba pod vođstvom braće Fidela i Raula Kastra. Kuba je mesto gde je svet bio najbliže nuklearnom ratu. Ostrvo šećerne trske, ruma i cigara kratko je uživalo u nezavisnosti. Kao španska kolonija od 16. veka je kasno zahvaćena romantičarskim nacionalizmom. Čuveni kubanski pesnik Hoze Marti bio je taj koji je među prvima pokrenuo uspavanu naciju i zatražio nezavisnu kubansku državu. Ustanak iz 1895. godine bio je neuspešan i te godine Marti gine, postajući kubanski nacionalni heroj.
Spas dolazi od američkih topovnjača. Najjača američka država objavljuje 1889. godine rat Španiji, kolonizatoru američkog naroda. Odavno su SAD želele da sve kolonijalne države izbace iz obe Amerike, što je formulisano i u takozvanoj Monroovoj doktrini iz 1823. godine, kojom je traženo da se evropske kolonijalne sile ne mešaju u poslove Amerike, formulišući slogan "Amerika Amerikancima". Oslobađanja Kube od Španije i formiranje nezavisne države Kube 1898. godine, u svom nastanku imao je srž onoga što će se definisati Kubu čitav sledeći vek. Pod američkim trupama koje su okupirale ostrvo, kubanske vlasti su donele prvi ustav države. Po tom dokumentu, Kubi je zabranjeno da usvaja međunarodne i trgovinske sporazume, bez saglasnosti SAD, ali i da se SAD proda ili iznajmi zemlja na kojoj će se napraviti mornarička baza. Iz toga je nastala baza u Gvantanamu.
Sledećih pola veka Kuba je praktično američka kolonija, na čijem čelu se smenjuju diktatori. Poslednji u nizu Fulgencijo Batista imao je velike teškoće da spreči različite pobunjeničke grupe da promene polukolonijalni sistem. Te grupe su bile ne kako se često popularno misli komunističke, već antikolonijalni borci. Najznačajniji među njima bio je Fidel Kastro i njegov "Pokret 26. jula", u kom su osim njega, brata Raula i Ernesta Če Gevare, bila u početku samo 82 revolucionara. Kada je za Novu godinu 1959. godine Batista dobrovoljno prepustio vlast Kastru, počinje razdoblje nove istorije Kube.
"Komunizam nije bio otac kubanske revolucije, ali jeste njeno dete", zapisao je američki novinar i publicista Herbert Metjus, uz napomenu da su se američki analitičari i stručnjaci iz Stejt departmenta i CIA, uzaludno i glupo trudili da dokažu Kastrove "marksističke korene". Sam Kastro je "uništio" komunističku partiju na Kubi, a njegov pokret nije imao nikakve dodirne veze s ovom ideologijom. Kubanska revolucija nije iznikla iz komunističke ideje niti ju je podigla neka komunistička partija. Događaji su išli u suprotnom smeru, a revolucionari tek kasnije odlaze u tom pravcu. Premda isprva miljenik SAD, situacija se ubrzo preokrenula. Vašington je u Fidelovoj revoluciji zabolelo što je krenuo u nacionalizaciju privrede, samim tim su i moćne američke kompanije gubile privilegovane poslove. Sam čin nacionalizacije administraciji u Vašingtonu izgledao je kao komunizam. U ogromnom strahu da će Kuba "pocrveneti", SAD aktiviraju mehanizme odbrane i to na osnovu već pomenute "Monroove doktrine".
Paradoksalno, ali upravo su SAD gurnule Kubu u zagrljaj Sovjeta. Kuba je stavljena pod ekonomski embargo i to u okolnostima kada je ekonomija karipske države bila gotovo u potpunosti bila upućena na američko tržište, pre svega u industriji šećera. To je nateralo Kastra da traži drugog saveznika, kog je našao u SSSR, koja je jedva čekala da nađe uporište na američkom kontinentu kako bi pokušali da pariraju SAD. U pokušaju da otklone pretnju, SAD pokreću tajnu operaciju Mungos na skidanju Kastra sa vlasti, što je samo značilo još čvršći zagrljaj sa Sovjetima i sve je kulminiralo Kubanskom raketnom krizom. Kada je izbegnut "nuklearni Armagedon", dve velesile su se dogovorile o statusu nepromenljivosti na Kubi. Kastro je ostao na vlasti, a SSSR nije više pokušavala da postavi ofanzivno nuklearno oružje na ovom ostrvu. Tako je ovaj problem zamrznut u sledeće 53 godine. Do dolaska razumnijih ljudi.
Drugačiji od Tita
Kad je predsednik Džon Kenedi tih godina zapitao novinara "Vašington posta" Teda Šulca, da li ima šanse da Fidel Kastro, napravi zaokret "sličan Titu", ovaj mu je odgovorio da je tako nešto moguće, ali "u obrnutom smeru". Kastro jeste napravio zaokret kao Tito, ali je kubanski vođa na pritiske Vašingtona spas potražio u Moskvi, isto kao što je jugoslovenski predsednik na pretnje Moskve zaštitu našao u priklanjanju Americi.
