Nauka u službi dobra i zla (1): Kome trebaju ljudi?
Veštački list koji stvara kiseonik s kojim počinje kolonizacija svemira postao je vest koja je pre dve nedelje obigrala ceo svet. Prave biljke teško mogu preživeti u kosmosu ali je jedan engleski student napravio čudo. Džulijan Melkiori, student bioinženjerstva, stvorio je sintetički list koji je nazvao "projekat svilenog lista" u saradnji s laboratorijom za svilu Univerziteta Tafts u Masačusetsu.
Veštački list koristi fotosintezu da stvori kiseonik, upijajući vodu, svetlost i ugljen-dioksid. On sadrži ekstrahovani hloroplast iz prave biljke koji je inkorporiran u materijal napravljen od proteina svile. Ovo je prvi fotosintetski materijal koji diše baš kao pravi list. Ovaj materijal bi mogao omogućiti dalje istraživanje svemira. Džulijan je takođe predložio upotrebu veštačkog lišća na fasadama zgrada gde bi služilo kao filter, upijalo ugljen-dioksid, a obezbeđivalo kiseonik.
To da je istoriju sveta, od najranijih pisanih tragova do našeg vremena, presudno obeležila nauka, njen neumitan razvoj i uvek novi iskoraci u svet nepoznatog, činjenica je oko koje nema neslaganja. Tokom istorije čovek je svoja dostignuća ocenjivao merom kojom je ovladao prirodom, ali i drugim čovekom. Gde su granice tog puta u nepoznato samo nebo zna. Ono što je juče bila naučna fantastika, danas je naša svakodnevica, a točak nauke, novih otkrića i iskoraka sve se brže okreće.
Nauka, pogotovo nova tehnološka otkrića, pokazuju oba svoja lica, i ono poželjno, ali ništa uvijenije i ono opasno po ljudsku zajednicu i njenu budućnost. Štaviše, čini se da je naličje tog procesa sve vidljivije i često alarmantno, pogotovo na području ekonomije, ekologije, manipulacije genima, minijaturizacije elektronike koja se upotrebljava u medicini, a da ne govorimo o novim oružjima i njihovoj upotrebi. Radi se, dakle, o tome da se naučna istraživanja i njihova primena usmere na pozitivne i za ljude korisne projekte, a one rizične ostavi u fioci i ideji.
Međutim, izbor nije samo, ni isključivo, na nauci i samosvesti naučnika, već dominantno na društvenim okolnostima i snagama koje stoje iza mnogih istraživanja. Iza brojnih istraživačkih projekata često stoje vojni krugovi koji nisu opterećeni etikom. Dok postoje velesile, njihovi suprotstavljeni interesi, postojaće i trka za naoružanjem i najopasniji oblik razvoja nauke u službi potencijalnog rata.
Isto tako, koliko spasonosni u medicini, toliko neki genetski eksperimenti mogu postati opasni u primeni, u nesagledivosti mogućih posledica za ljude, što vredi i za bakteriološka i druga biološka istraživanja. Kloniranje je zasad kratkog daha, a gde će stići jer nije uređeno zakonom, niko ne može ni da nasluti. Nadomak smo toga da dobijemo i veštačkog čoveka, što postaje izazov, moralni i opšteljudski jer svi njegovi potencijali će biti dostupni samo bogatim ljudima. Bogataš uskoro može imati kompjuter u mozgu, povećati snagu 100 puta, produžiti sebi vek i imati stotinu robota na hacijendi na Marsu da ga služe, dok običan čovek postaje višak u društvu jer mu neće biti potreban ni kao radna snaga, ni kao vojnik, ni kao glasač. Svet ide u nepoznatom pravcu.
Pogotovo što su retki naučnici koji su osvestili svoju odgovornost u toj igri bez granica, balonu napretka koji ozbiljno preti da eksplodira, što bi bio kraj i sveta, i nauke. U tom začaranom krugu neuklopljeni igrači efikasno bivaju isključeni, ako ne i ućutkani. Jedan od takvih je i univerzitetski profesor fizike Denis Rankart, koji je, dok je "ćutao", bio stalni predavač na Univerzitetu Otava u Kanadi, a kada je progovorio, dobio je otkaz. Poljuljao je redove naučne zajednice tvrdnjom da opšteprihvaćene postavke ekonomije, medicine i nauke služe kao mreža laži kojom se štite i održavaju strukture na vlasti. U svojem apelu citirao je književnika Harolda Pintera, dobitnika Nobelove nagrade za književnost 2005. godine, koji je u svom čuvenom govoru rekao da održavanje hijerarhijskih struktura koje upravljaju našim životom zavisi od "goleme tapiserije laži, koju i sami pomažemo tkati".
Prema profesoru Rankartu, glavne institucije koje nas ubacuju u svoju hijerarhiju, kao što su škole, univerziteti, masovni mediji, šou-biznis žele stvarati i održavati takvu tapiseriju. Među njima su, kaže on, etablirani naučnici i intelektualci svih fela zaduženi za "tumačenje" stvarnosti. Ti "visoki sveštenici" bivaju nagrađeni visokim društvenim i klasnim položajem.
Gotovo je neverovatno, čudi se Rankart, da se najveća eksploatacijska prevara na celoj planeti u ekonomskim teorijama uopšte ne spominje. Privrede i kulture čitavih nacija namerno se uništavaju kako bi zapale u dužničko ropstvo preko novih i većih nacionalnih dugova koji će opteretiti buduće generacije, dok ekonomisti predviđaju navodne katastrofalne posledice neplaćanja tih dugova. Iste te generacije ljudi izložene su profitnoj efikasnosti "velike farmacije". Prodaju nam se lekovi koji uklanjaju simptome, a ne uzroke kako bi nas lečili u nedogled. Pacijent je kao i krava muzara - dok je živa, muze se.
Velike industrije nekontrolisano uništavaju prirodu, potplaćujući političare, birokrate, a neretko i ekologe. Zemlja je uništena pesticidima, hemijskim sredstvima, olovom, a sve zajedno završava u rekama i jezerima, te otrovi kruže planetom dok profit-majstori valjda spremaju život na Marsu. Jer ako svesno uništavaju planetu da bi zaradili koji milion više, onda verovatno planiraju rezervnu otadžbinu. Profesor Rankart okrio je da su naučnici godinama trubili o štetnosti kiselih kiša, dok je industrija trovala sve oko sebe.
Globalna prevara skrenula je pažnju s pravih problema, a s druge strane zaradili su trilione dolara na dreku. Rankart je zaključio:
- Danas je nauka u ulozi guslara tuđih pesama koji uživa u samoobmani i ako nije tableta za spavanje, onda je mafija. Svedoci smo velike laži i čistog ludila. Je li to deo marša prema fašizmu? Istinu ne možemo saznati jer istina je surova.
