Socijalna tragedija na Balkanu (3): Dabogda te savetovao MMF
Propadanje srpske privrede započeto krajem osamdesetih godina, nastavljeno uvođenjem sankcija međunarodne zajednice 30. maja 1992. godine i raspadom Jugoslavije a produženo je petooktobarskim pučem. Lideri "Demokratske opozicije Srbije" nisu imali plan ekonomskog razvoja zemlje pa je ubrzanim tempom nastavljen ekonomski sunovrat Srbije.
Poslednji podaci Ministarstva finansija pokazuju da se u zemlji desilo ono što je odavno očekivano - broj penzionera je veći od broja zaposlenih. Situacija se usložnjava zbog katastrofalnih poplava, pa je stanje u zemlji crnje i gore nego što prosečan građanin može i da pretpostavi - isplata penzija će ići sve teže, a sve veći broj osiromašenih građana sve češće obilazi osiguravajuće kuće raspitujući se o životnom osiguranju koje ima štedni karakter, želeći da se spase od bede u starosti.
Dug koji je 2000. godine iznosio manje od 11 milijardi dolara sada iznosi 25,5 milijardi evra. Bez jasnog plana kako izvući zemlju iz krize lideri DOS-a prihvatili su 'savet i pomoć" MMF-a i Svetske banke. Prihvaćen je model oca ekonomske misli Adama Smita iznet u knjizi "Bogatstvo naroda" s kraja 18. veka, po kojoj je tržište trebalo da reguliše sve odnose, a državu je trebalo izbaciti iz ekonomske sfere.
Zarada od krizeU silnim obećanjima koja su nuđena građanima Srbije došlo se i do toga da su predstavnici ekonomskog dela srpske vlade na početku krize rekli da Srbija dobija razvojnu šansu i da će u toj gužvi ona i zaraditi! A dokle se stiglo dobro se vidi danas. Na red je došlo i ono najvrednije, što se ne prodaje u razvijenim zemljama, a to su telekomunikacije |
Recept koji je bio primenjen u zemljama bivšeg socijalističkog lagera i zemljama Latinske Amerike dao je proverene i očekivane rezultate. Srbija je iz dana u dan, iz godine u godinu sve više propadala.
Do izbijanja svetske ekonomske krize 2008. godine najveći deo državne, odnosno društvene, svojine je prodat za više od 30 milijardi dolara. Isti iznos ostvaren je po osnovu deviznih doznaka građana zaposlenih u inostranstvu. Sav taj priliv umesto da bude utrošen u razvoj privrede usmeren je u potrošnju. Trošeno je više nego što je stvarano i ceh za naplatu je morao doći.
|
* Socijalna tragedija na Balkanu (1): Penzioneri hrane pola Srbije |
Građanima je obećavan bolji život, na stotine hiljada novih radnih mesta, reforme javnog sektora i smanjenje državnih činovnika. Dešavalo se suprotno. Povećan je broj onih za koje je država najbolji poslodavac, a do posla se najsigurnije stizalo preko partijske knjižice. Porast zaposlenih u javnom sektoru poklapao se za izbornim ciklusima a najviše ga je bilo 2011. i 2012. godine. Umesto da su se naši reformatori i kreatori ekonomske politike opredelili za model štednje koji je dao odlične rezultate u Japanu posle Drugog svetskog rata i u zemljama jugoistočne Azije poslednjih decenija, oni su trošili nemilice. Stabilnim kursom dinara, odnosno njegovom precenjenom vrednošću, poskupljavana je vrednost domaće robe na inostranom tržištu, destimulisan je izvoz a pospešivan uvoz. Strana roba je bila jeftinija. Domaća proizvodnja je bila u neravnopravnom položaju, jer nije mogla da se suprotstavi uvozničkom lobiju. Smanjene su carinske stope i domaći proizvođači nisu imali nikakvu zaštitu od države na tržištu. Mnogi su zatvarali firme, a neki su nalazili izlaz u sivoj zoni uzvraćajući državi udarac.
Stranački ekonomistiNa medijskoj sceni Srbije u poslednje vreme pojavljuju se se i ekonomski, odnosno politički analitičari sumnjivih kvalifikacija koji se ponašaju kao portparoli vladajućih stranaka. |
U pražnjenju budžeta veliki doprinos je imalo obezbeđenje povlastica inostranom investitoru. Uz podsticaj za kupovinu propalih firmi koji je bio u u milionskim iznosima stranim investitorima je davano od 5.000 do 10.000 evra za svako novootvoreno radno mesto. U takvim transakcijama strani investitori su debelo zarađivali. Radnici su uglavnom primali minimalne zarade, a država je propadala zbog neracionalnog trošenja novca.
Razvijene zemlje i SAD sve više beže od koncepta neoliberalnog kapitalizma, država je prisutnija u privrednoj sferi, ali se zato našoj zemlji i sličnima nudi koncept koji vodi ka dužničkom ropstvu. Šta će ostati od srpske privrede kad se prodaju Telekom i Elektroprivreda Srbije, a posle toga, možda i železnice i Srbijašume trebalo bi odgovor da daju oni koji kreiraju i propagiraju ekonomsku politiku.
