"Tuđman je živ"

Marinko Čulić je jedan od najboljih novinara u Hrvatskoj. Jedino su se on i Viktor Ivančić sudili sa Franjom Tuđmanom i pobedili ga. Jedini je koji je o prvom hrvatskom predsedniku napisao nenadmašnu studiju, objavljenu 1999. godine, a sada u drugom izdanju "Tuđman: Anatomija neprosvijećenog apsolutizma" lucidno dokazao da je u Hrvatskoj 15 godina posle smrti Tuđman još življi. Jedan od kritičara je primetio da je Tuđmana još za života sahranio, da bi u drugom izdanju "Tuđman i poslije Tuđmana" obznanio uznemirujuće činjenice o njegovoj otpornosti na smrt.

Po ocenama kritičara napisali ste najbolju studiju o prvom hrvatskom predsedniku Franji Tuđmanu.
- Ne znam baš da li je ovo što sam napisao najbolje što je napisano. Tačnije je reći da je to jedan od retkih, ili čak jedini ozbiljniji tekst na ovu temu. Pravo je, dakle, pitanje zašto je malo tekstova o Tuđmanovoj prisutnosti danas. Malo je tekstova zato što je Tuđmanova ostavština još aktuelna i živa, pa se mnogi boje da o tome progovore, jer to može uticati na njihove karijere i egzistencije.

Strašno je saznanje da će Tuđman u hrvatskom političkom pamćenju živeti večno samo zato što je skinuo s dnevnog reda srpsko pitanje?
- Da, to jeste strašno saznanje. Ali od toga se većina brani tako što se pravi da se to nije dogodilo, a pogotovo da oni nemaju s tim veze, iako, to je centralna teza moje knjige, s tim ima veze mnogo širi krug ljudi i pogotovo opozicijskih političara iz devedesetih godina nego što se obično misli.

Na prostorima Hrvatske i Srbije svedoci smo upornih pokušaja revizije Drugog svetskog rata. U čemu vidite sličnosti i razlike u pokušajima rehabilitacije četnika i ustaša?
- Nema tu razlike vredne spomena. Različite su samo finese. U Hrvatskoj ustaše nisu službeno rehabilitovane u smislu nekakvog zakona ili parlamentarne deklaracije, kao što se dogodilo s četnicima u Srbiji. Ali, zato dobijaju penzije, a u Srbiji četnici ne dobijaju, tako da su se vlastodršci u Hrvatskoj i Srbiji nehotice narugali i sebi i njima. Prigrlili su svaki svoje zločince, ali ti bi zločinci bili najsrećniji da imaju dvojno državljanstvo pa da deo privilegija uživaju u svojoj državi, a deo u mrskoj Srbiji, odnosno Hrvatskoj.

 I sudski ste proganjani što ste bili među malobrojnima koji su se javno suprotstavili ideji Franje Tuđmana da pomiri partizane i ustaše, tako što bi im kosti izmiksao u Jasenovcu.
- To je suđenje iz današnje perspektive posebno zanimljivo. Viktor Ivančić i ja smo dobili taj sudski proces, jer nas je sud oslobodio optužnice da smo uvredili predsednika Tuđmana. Dakle, i za Tuđmanovog života moglo se nekažnjeno rogoboriti protiv njega, jasno ako ste to hteli. Apsurd gledamo danas, skoro 15 godina posle Tuđmanove smrti, jer je onih koji to hoće jednako malo kao i u vreme kada smo mi to radili.

Kao vrstan politički analitičar gotovo dnevno secirate političku scenu u Hrvatskoj. Kako biste je ocenili danas?
- Današnju Hrvatsku doživljavam, najkraće rečeno, kao neuspešnu državu. Time sam se šire bavio u knjizi, a ovde ću spomenuti samo dve stvari. Pre svega ona je ekonomski inferiorna socijalističkoj Jugoslaviji, jer su komunisti imali takvu strast za privrednim razvojem da se ništa što danas gledamo ne može s tim meriti. Isto vredi, uprkos (navodnim) zabranama, i za kulturnu produkciju, koja je onda bila i kvantitativno i kvalitativno iznad današnje. Što se politike tiče, ona je danas u Hrvatskoj pala još niže. Nije u stanju stvoriti nikakvu novu vrednost, nego se vrti u zatvorenom krugu nacionalizma, koji se reciklira jednom u tvrđem, dugi put u mekšem obliku, ali uvek ostaje. To se nije promenilo nabolje ni s ulaskom Hrvatske u Evropsku uniju, naprotiv u nekim delikatnim pitanjima (odnos prema Srbima i posebno prema ćirilici) situacija je sada gora.

Na politička zbivanja u Hrvatskoj prilično utiču i dvojica zatvorenika, Branimir Glavaš i Radimir Čačić. Mogu li oni po izlasku iz zatvora postati ozbiljna alternativa na političkoj sceni?
- Mogu, s tim da se ovo, nažalost, pre odnosi na Glavaša. Ipak je on ratni zločinac, što je u kategorizaciji raznih oblika kriminala na prvom mestu, koliko god se to danas žalosno zaboravljalo. Glavaš je iz zatvora u Mostaru pokrenuo novu grupaciju desnih stranaka, koja je sebe uobičajeno pretenciozno i glupo nazvala Savez za Hrvatsku, kao da Hrvatska već ne postoji, pa se za nju treba ponovo boriti. Taj Savez pojaviće se na izborima kao direktni konkurent HDZ-u, kojem može odgristi nekoliko procenata glasova, zbog čega Karamarkova stranka gotovo sigurno neće moći da pobedi. Doduše, baš zbog toga moguća je i koalicija Karamarko-Glavaš.

Bavili ste se i međusobnim tužbama za genocid Hrvatske i Srbije u Hagu. Kako vidite tu predstavu?
- Da, zbilja je reč o predstavi, i to krajnje lošoj predstavi. Imali smo na prostoru bivše Jugoslavije strašan rat, ili strašne ratove, ali kao da to nije bilo dovoljno, nego te ratove sada žele napraviti još strašnijim ovim dvostrukim tužbama za genocid. Genocida nije bilo, to se čak priznaje u trezvenijim procenama i sa srpske i sa hrvatske strane, ali su tužbe ipak podignute. One su u funkciji obostrane teze zbog koje se i raspala Jugoslavija. A to je da Hrvati i Srbi, Srbi i Hrvati, ne mogu živeti zajedno. Posle ovog suđenja to će stvarno biti puno teže nego pre njega.
 

Srbi su na nedavnim izborima dali gotovo plebiscitarnu podršku Aleksandru Vučiću, Karamarko sanja sličan ishod u Hrvatskoj.
- Karamarko nema ama baš nikakve šanse da ponovi Vučićev rezultat. On je potpuno inferioran Vučiću i zaostaje u političkoj inteligenciji za njim otprilike kao drveni plug za traktorom džon dir. Ovo ne znači, da se krivo ne razumemo, da favorizujem Vučića bez ikakvih rezervi, naprotiv mislim da je u njegovoj politici previše populizma i da bi mu se to jednog dana moglo obiti o glavu. Ali, on je naprosto bistar čovek koji sledi jedinu moguću logiku jugoslovenskog političara, a to je da bivši nacionalisti moraju počistiti svinjarije koje su ostavili za sobom, jer jedino pod tim uslovom mogu ostati u politici. Što je najgore, Vučić se koristi hrvatskim proizvodom koji je patentirao Ivo Sanader, onim svojim "Hristos se rodi", uklanjanjem ustaških spomenika... Karamarko je odbacio taj hrvatski izum, a njegovo domoljublje liči na ljubavni zagrljaj od kojeg ljubljeni izdahne.

U pustoši medija

- Rodio sam se čak tamo 1951. godine, ali se, začudo, i dalje dobro osećam. To se ne može reći za novine u kojima sam dosad radio. Počeh u "Večernjem listu", nastavih u "Danasu", neko vreme čak i u tada ne tako lošoj "Nedjeljnoj Dalmaciji", zatim dugih i najboljih 15 godina u "Feral tribuneu" (paralelno s tim i u južnoslavenskom programu Francuskog radija), da bih se danas skrasio u "Novostima". Sve to, osim prvog i poslednjeg na popisu ugašeno je, zabranjeno, ukratko propalo.

-  Ponekad imam grižu savesti da sam baš ja sahranio sve najbolje u hrvatskom novinarstvu. Moraću to jednog dana raspraviti s glavnim grobarom svih tih finih mrtvih novina Franjom Tuđmanom, s kojim sam lično, i to me malo muči, imao više sreće nego novine u kojima sam radio. Pobedio sam ga i na suđenju do kojeg je došlo nakon što me je tužio zbog teksta o "miksanju kostiju" u Jasenovcu, što mi sigurno, znate ga, nikada nije oprostio. Ali me onda, ozbiljno sumnjam, ostavio za seme, da ga iscrpno i natenane izvestim u kakvoj su pustoši danas hrvatski mediji.