"Cerići su bili srpsko plemstvo"

Salih Selimović, profesor, istoričar i publicista iz Sjenice, čovek koji godinama, iako se suočava sa brojnim problemima, neumorno istražuje, objavljuje i otvoreno govori o svom srpskom poreklu i o islamizaciji na prostoru bivše Jugoslavije, bavio se i fenomenom Svetog Save i muslimana, a nedavno je dobio Vukovu nagradu.

Salih Selimović, istoričar

Jedan ste od retkih Bošnjaka koji javno govori o svom srpskim korenima i istražuje proces islamizacije na prostorima bivše Jugoslavije, tvrdite da je većina današnjih muslimana ima srpsko poreklo.
- Ne vidim nijedan razlog zašto bi krio svoje srpske korene. To isto mislim i za druge ljude bez obzira o kakvom i čijem se poreklu radi. Što bih to ja bio ono što nisam, a da ne budem ono što jesam. Dakle, hoću da budem ono što jesam. Mojim višegodišnjim istraživanjima relevantnih istorijskih izvora, kao i radom na terenu, došao sam do zaključka da je većina naših muslimana, sada Bošnjaka, srpskog porekla i da su pre islamizacije najčešće bili pravoslavci, mada je bilo i katolika. Islam se prihvatao iz raznih uzroka. Pre svega treba znati da je to bila dominirajuća vera osvajača.

- Prihvatiti tu veru značilo je obezbediti određene privilegije kao što su ekonomske i uopšte društvene. Malo je bilo onih koji su islam prihvatali iz ubeđenja da je to jedina prava vera. Musliman je bio oslobađan nekih poreskih obaveza, a mogao je napredovati na društvenoj lestvici sve do najvišeg društvenog sloja, državnih, vojnih i verskih položaja. U 15, 16. i 17. veku, pa i nešto kasnije, bilo je mnogo naših muslimana koji su postali begovi, sandžakbegovi, beglerbegovi, paše, veziri i veliki veziri. Islamizacija je počela u 15. veku da bi u 16. i 17. veku poprimila masovniju pojavu.

- U početku islam su prihvatali predstavnici vlastele počevši od one najsitnije pa do najkrupnije. Nešto kasnije su islam prihvatali i trgovci, stočari vlasi, zanatlije. Sela su se uglavnom kasno islamizirala i uvek je u većini sela živelo hrišćansko stanovništvo.

Nedavno ste izjavili da dr Mustafa Cerić i Bakir Izetbegović imaju srpsko poreklo.
- Da, rekao sam to, jer imam nepobitne dokaze. Mislim da i gospodin Bakir Izetbegović i efendija dr Mustafa Cerić to znaju. Druga je stvar da li će to i javno da priznaju. Oni mogu da se na mene ljute, ali ne mogu da pobijaju. Ako imaju druge dokaze neka ih iznesu. Preci Cerića su bili srpsko plemstvo pre islamizacije. Izetbegovići su poreklom iz Beograda, a u Bosanski Šamac su se naselili posle napuštanja Beograda 1867. godine.

Neki muslimani su se vraćali veri pradedovskoj, nedavno je to uradio i profesor Muhamed Bušatlija iz Beograda, objasnite ovaj fenomen.
- Mnogo je više naših muslimana/Bošnjaka koji ne kriju svoje srpske korene nego što se misli i javno ističe. Profesor Mahmut Bušatlija ima sjajan pedigre, jer potiče iz srpske vladarske kuće Crnojevića. Iz te dinastije, koja je vladala Crnom Gorom u 15. veku, Staniša, sin Ivana Crnojevića, je islamiziran i bio je skadarski sandžak-beg i gospodar velikog dela Crne Gore. Taj čin Mahmuta Bušatlije, sada Stanka Crnojevića, može da ima i neku drugu konotaciju.

Kako objašnjavate tvrdnje većine muslimana da su poreklom Turci?
- Sigurno je u našim zemljama bilo etničkih Turaka kao vojnih i civilnih starešina, sveštenika i raznih činovnika, ali su se po završenoj službi najčešće vraćali tamo odakle su i došli. Bilo je i toga da su se Turci, u narodu pežorativno nazivani Turkuše, ženili našim meštankama i ostajali ovde, ali je to bilo zanemarljivo. Ima istine za tvrdnju da će se naši muslimani ili Bošnjaci pre izjasniti kao Turci, Iranci, Saudijci, pa čak i Nemci samo ne da su Srbi iako sa tim nacijama nemaju nikakve ni etničke ni jezičke srodnosti. Mislim da su za ovakve pojave kriva i jedna i druga strana.

Da li postoje bošnjačka nacija i bosanski jezik?
- Da bi se konstituisala neka nacija moraju se ispuniti određeni i naučni, a ne samo politički uslovi ili kriterijumi. Nije dovoljna samo politička želja i volja određenih političkih krugova. Može se političkim aktom, aktom domaće političke elite podstaknute i spolja, proglasiti nacija, ali takvi akti po pravilu donose velike nesporazume i sukobe, pa i ratove, što je najtragičnije.

- Ne osećam se dovoljno kompetentnim, ali smatram da su srpski, bosanski, crnogorski i hrvatski jezik jedan isti. Pitao bih te tako "stručne" političare, a i neke naučnike, da li im prilikom komuniciranja sa Srbima,
Crnogorcima i Hrvatima trebaju prevodioci. Mislim da je na sceni "narcizam malih razlika" što bi se moglo reći i za stvaranje sintetičkih nacija, a ne samo jezika. Sve to postaje tragikomično.

Bavili ste se kultom Svetog Save i odnosom muslimana prema najvećem srpskom svetitelju, sta ste otkrili?
- Prilikom mojih višegodišnjih terenskih istraživanja u Staroj Raškoj bio sam iznenađen koliko je kod naših muslimana bilo tradicionalnog poštovanja kulta Sv. Save. Najstarije žene obavezno su za Savindan 27. januara pravile posebno jelo koje se zove masenica. Kada sam najstarijoj ženi, koja je tada imala 96 godina, rekao zašto to radi kada je ona muslimanka, kratko mi je odgovorila da je to jelo spremala i njena majka i bijača (baba). Jedna druga stara žena od 89 godina mi je rekla da uvek "za Savicu sprema masenicu".

- U razgovoru sa Bošnjakom, koji je imao 94 godine, na moje pitanje zašto na neki način obeležava Savindan kao i neke njegove komšije, samo mi je kratko odgovorio "Ovo je zavetna zemlja". Muslimani su uvek štitili i bogato darivali manastir Mileševu kod Prijepolja, jer je tu bilo grobno mesto Rastka Nemanjića, potonjeg arhiepiskopa Save i kasnije Sv. Save. Zabluda je da su se naši muslimani brzo i lako odricali svojih srpskih i hrišćanskih tradicija.

Nedavno ste dobili i Vukovu nagradu.
- Naravno da i dalje istražujem i pišem. Da, dobitnik sam Vukove nagrade za 2013. godinu kao istoričar istraživač. Trenutno radim na novoj knjizi koja će biti nastavak prethodne "Prilozi prošlosti Stare Raške".

Šta biste poručili Srbima i Bošnjacima u Sandžaku?
- Predložio bih relevantnim društvenim i političkim faktorima i kod Srba i kod muslimana/Bošnjaka da ozbiljno i odgovorno porade na jačanju poverenja, iskrene saradnje i prijateljstva. Ne može nama biti niko bliži od nas samih. Samo tako možemo da računamo na lepšu i izvesniju budućnost, jer je na sve nas, što bi običan narod rekao, skočila i ala i vrana. Na kraju krajeva, mi smo isti narod bez obzira na našu, često i tragičnu prošlost, pa sviđalo se to nekome ili ne.