Srbija i dijaspora (2): Deca narodnih neprijatelja
Desko Nikitović je kao generalni konzul Republike Srbije u Čikagu proveo 10 godina, sve do prošle godine. Na to mesto je postavljen kao predstavnik dijaspore, jer je od 1998. do 2002. bio predsednik Kongresa srpskog ujedinjenja u Čikagu. On kaže za "Vesti" da su odnosi Srbije i njene dijaspore veoma loši i na vrlo niskom nivou.
- Po prirodi sam optimista, ali ovo pitanje je suviše ozbiljno da bi se širio lažni optimizam. Naši ljudi u dijaspori su veoma nezadovoljni saradnjom sa maticom. Postoji više razloga zašto ta saradnja nije bolja i iskrenija. Pored onih 5,5 milijardi dolara koje dijaspora šalje svojim familijama u Srbiji, skoro da ne postoji interes za investiranjem ili jačim vezama sa maticom. Treba takođe reći da od 1946. godine pa do pada Berlinskog zida ta saradnja nije uopšte postojala. Američka dijaspora je očekivala mnogo više od demokratskih promena u Srbiji. Skoro sve stranke izmenjale su se na vlasti, a suštinski se ništa nije promenilo.
Poslednji dani- Srbija ne iskazuje ni brigu ni interes za starije pripadnike dijaspore. Ti ljudi, u Americi na primer, svoju starost provode u domovima za stare i to skupo plaćaju. A Srbija niti ima želju da te ljude dovede da ostatak života provedu u matici niti razmišlja da bi oni radije svoj novac za kvalitetan smeštaj dali Srbiji nego Americi. Trenutno troškovi za smeštaj starije osobe u Čikagu su oko 4-5.000 dolara mesečno. |
Šta je najveći kamen spoticanja između Srbije i njene dijaspore?
- Država nije nikad izašla sa iskrenom namerom da se ljudima vrati oduzeta imovina, a većina tih ljudi je u poodmaklim godinama. Ovde se ne radi o materijalnom obeštećenju, već o suštinskom vraćanju ljudskih prava. Mnogi od njih su pomrli, ali njihovi potomci smatraju da su ih u Srbiji izdale demokratske vlasti. Njihovi roditelji i preci su bili "narodni neprijatelji" i kao takvi su završili na srpskim grobljima u Libertivilu ili Novoj Gračanici. Sramota je da smo se toliko ogrešili o te ljude, od kojih mnogi nisu nikada mogli da dođu i vide svoju otadžbinu. I kako sad od potomaka tih ljudi tražiti da investiraju u Srbiju?
Srbija i dijaspora |
Koliko dijaspora učestvuje u državnim odlukama?
- Prava je retkost da su ugledni Srbi iz dijaspore pozivani da učestvuju u državnom aparatu Srbije, bilo da se radi o državnoj administraciji, zdravstvu, naučnim ili obrazovnim ustanovama. Velika je šteta da taj resurs nije iskorišćen, iako stoji Srbiji na raspolaganju. Takođe, nijedna ozbiljna investicija u poslednjih 30 godina nije došla iz dijaspore. To je poražavajuća činjenica. Kada stranac dođe u Srbiju, on ima samo jedan motiv a to je sticanje profita, što je sasvim u redu. Pouzdano znam da bi veliki broj Srba investirao u maticu, ne samo iz razloga da dobre zarade. Međutim, nemaju poverenja, a komplikovane administrativne procedure su ljudima sa Zapada potpuno neobjašnjive. Mnogo je lakše započeti biznis u Čikagu nego bilo gde u Srbiji. Problem je i to što se priča o dijaspori koristi u dnevnu politiku. Milošević je pokušao da izmanipuliše dijasporu sa zajmom za privredni preporod, ali danas su ljudi mnogo obazriviji i sumnjičavi prema praznim pričama.
Koja su vaša iskustva kao konzula?
- Kada me je dijaspora predložila i kada sam 2003. godine pozvan da prihvatim mesto generalnog konzula, osećao sam da me ljudi iz Ministarstva spoljnih poslova vide kao nekoga ko im uzima posao, a ne kao nekoga ko želi da pomogne svojoj otadžbini. Očekivao sam da ću, pošto sam već finansijski nezavisan i mogu da obavljam taj posao trošeći i svoj novac, biti od pomoći kako bi se Srbija bolje promovisala u Americi. Mislio sam da je rad u državnoj službi prilika da se pomogne svojoj zemlji, a ne da se kroz nju stiču privilegije ili zarađuje novac. Smatrao sam da ću sa svojim iskustvom i poznavanjem kako Amerike, tako i naše dijaspore, pomoći da konzulat u Čikagu postane mesto okupljanja umesto što je ranije bio mesto razdora i podela. U proteklih 10 godina smo postigli zavidne rezultate, međutim veoma su retki izuzeci da je još neko iz dijaspore imenovan na neku važnu državnu funkciju.
Gde sve još državni aparat greši?
- Znanje i iskustvo koje su ljudi u dijaspori stekli, nažalost nije upotrebljivo u matici. Desi se da poneki pojedinac zaluta u državni aparat, ali ti izuzeci samo potvrđuju pravilo. Država nema sluha za one koji bi preneli svoje iskustvo drugima u matici, a koje je preko potrebno. Srbija neće krenuti brže napred ako ne preuzme korake poput Irske, Izraela i nekih drugih zemalja, koje su mnogo dobile od dijaspore.
Soljenje pametiDa li se ugledni Srbi iz rasejanja doživljavaju kao konkurencija? |
